Radno i socijalno pravo

Проф.др Д. Стојановић: Разграничење уговора о раду од других сличних уговора 41

где послодавац располаже нужним стварним знањима и правима да даје упутства која у испуњењу задатка у смислу признатих правила сваког позива може да управља. Послодавац мора да се у извођењу послова меша и такав рад захтева да се лични позивни таленат ограничава.

Ово схватање је јасно дошло до изражаја у неким спорним пресудама различитих француских инстанци, које имају за предмет однос запослености лекара односно глумца.

У случају доктора Гоџгадогига, кога је један душевни болесник убио, ykuuyo je Cour de Cassation ogmyry Cour Limoges, који је сматрао да постоји радни однос због тога што је лекар по унутрашњим правилима установе и упутствима установе био везан. При томе је Касациони суд навео: “Укинута пресуда констатује да је доктор Лоурадорур у вршењу своје медицинске делатности и по питању примене терапије уживао потпуну независност. При томе је истакнуто да је у вршењу своје лекарске делатности смртно повређен када је вршио визиту међу болесницима. Само ако се установи да је он у одређеном смислу био везан уговором са својствима службеног односа са приватном установом, чији се комерцијални карактер с правом наглашава, овај уговор ипак не делује да је он (др Гоџгадогиг) у односу на своју лекарску вештину био у зависном односу са руководством приватне установе".

Насупрот томе је Тприпа! де Ја Зете (24.05.1921.) у случају др Ducray сматрао да постоји радни однос, ма да је лекар био учесник у добити париске клинике. Ову клинику је управо водио један медицинар и тужиоца је ангажовао уз дневни хонорар и процентуално учешће. Одлучујуће је овде било да не само да је постојао генерални правилник о служби, већ да је послодавац на основу свог сопственог стручног знања и метода лечења на постављеног лекара могао да утиче.

4. Карактеристике зависности у ширем смислу (абрапдапсе ргоГеззјопеПе)

Развој доводи у француском праву до проширене примене карактеристике зависности. Опште речено, довољно је према досадашњем ставу права послодавца, његово право на контролу и давање упутства тако схватити “да слобода поступања (делања) или позивне сопствене личности запосленог није у потпуности отпала“. Ова зависност у ширем смислу која не искључује одређену слободу поступања запосленог, чини основу за уговоре о раду у слободним позивима. Судска пракса задовољава се данас секундарном потчињеношћу запосленог и прихвата радни однос чак и онда, ако радник у односу на испуњење својих примарних чинидби ужива независност. Везаност за унутрашњи службени поредак може бити довољна, да се један глумац или лекар третирају као радници.2)

2) Klaus Kthler: Handelsvertreter im franz(sischen Arbeitsrecht, Diss. Gfttingen 1971, erp. 37, 38.