Radno i socijalno pravo

Доц. Др Д. Батавељић: Уставни концепт права на рад 73

посебно у сфери социјално-економских права. То је било карактеристично за период после 1929. године, као и за Устав Краљевине Југославије од 9. септембра 1931. године, да би стање у тој области постало катастрофално током П светског рата, за време фашистичке окупације.

Устав ФНРЈ из 1946. године, као ни републички устави, не предвиђа право на рад, јер за остваривање тога права нису постојали материјални и друштвени услови. Увођење самоуправљања произвођача у привреди проширило је и уставноправно обим слобода и права, правом на ради правом на самоуправљање њиховом конституционализацијом у уставним законима из 1953. године. Право на рад је у целини дато као ново право. Очигледно, временом се велики раскорак између нормативног и стварног, између нормативне структуре и социјалне реалности који је нарочито био изражен у првим послератним годинама, смањивао током развоја.

Право на рад је, значи, први пут у Југославији зајемчено 1953. године и као такво има вишеструки значај за обезбеђење човека, који нема ничег другог осим радне снаге да може својим радом стицати средства за свој живот и живот своје породице. Ово право, међутим, иако је уставом предвиђено, није аутоматски и обезбеђено. То није био случај ни у социјализму, мада је право на рад посебно било зајемчено Уставом СФРЈ из 1974. године, уз одређене гарантије за његово спровођење.“) Наиме, овај Устав није био у стању да у потпуности оствари право на рад, да омогући сваком човеку, да увек и под истим условима добије одговарајуће запослење, јер у постојећој друштвено-политичкој пракси ово право није увек тако било схваћено, а још мање је могло бити свима обезбеђено, с обзиром на тадашњи степен економског развоја, на унутрашње диспропорције између развијених и мање развијених делова “друге" Југославије и на структуру привреде и својине.

Право на рад је, значи, у историји први весник социјализма, први захтев радника и основно право у сваком савременом друштву у коме се чува достојанство човека. Међутим, једна држава није никакво усамљено острво, већ стварност одређена историјски, временски и просторно, у којој су условљени сви принципи друштва и захтеви човека. Од те реалне ситуације зависи и степен остваривања права на рад, па отуда, привредна експанзија подржава остваривање нових радних места, отклања незапосленост и тиме ствара услове за остваривање прва на рад, за разлику од политике “стабилизације“ која кристализује производне снаге, не тражи нове изворе и могућности и као таква представља супротност у остваривању права на рад.

Ни у социјалистичкој Југославији, а посебно не по сада важећим уставима, обавеза друштва да ствара све повољније услове и обезбеђује средства за запошљавање, не може да се схвати као право сваког за рад способ-

8) Устав СФРЈ из 1974. године, чл. 159.