Radno i socijalno pravo

74 Доц. Др Д. Батавељић: Уставни концепт права на рад OEE носг човека да добије запослење кад он то захтева, јер то зависи од материјалних услова и могућности.

СФРЈ је била потписник највећег броја међународних конвенција. Све су оне настале у оквиру Уједињених нација и уређивале су поједине аспекте људских слобода и права. СР Југославија је показала решеност да настави са таквом политиком, па Устав СР Југославије, већ у Основним одредбама наглашава да “СР Југославија признаје и јамчи слободе и права човека и грађанина које признаје међународно право".5) Ова одредба, очигледно, указује на чињеницу да су људске слободе и права у савременом свету универзализоване и интернационализоване, али наведену решеност СР Југославије да буде потписник међународних конвенција донетих у циљу заштите људских слобода и права, не треба мешати са сложеном проблематиком међународноправног континуитета између “друге и “треће“ Југославије, односно између СФРЈ и СРЈ.

Право на рад спада у групу социјално-економских права и оно је, као и већина ових разнородних слобода и права, новијег датума. Прва од њих се јављају у светској уставности између два светска рата и због тога се та права у литератури називају и правима “треће генерације" ,9) која су данас “интегрални део скоро свих савремених светских устава и међународних докумената о људским правима“.')

У. Уставима из 1963. и 1974. године, најважнијим социјално-економским правом сматрано је право на рад. Ово право се у Уставу из 1992. године не помиње у облику који је раније постојао, већ се сада у улози основног социјално-економског права, у складу са извршеним или започетим променама друштвеног уређења, појављује право на својину. Оно је основно право на коме почива читаво друштвено уређење, као и остала права ове групе.

Уставом СФРЈ из 1974. године је било зајемчено право на рад и оно, као уставно право, није дато декларативно, већ је било изражено и стимулативно и императивно,5) предвиђено за све грађане. Према њему, сваки је грађанин био носилац овог права. Међутим, ово уставно право, у пракси и у животу, није у потпуности остварено, јер оно може да се остварује у потпуности само ако је друштво организовано и способно да створи услове за остваривање уставом зајемченог права на рад. Због тога га сви грађани нису остваривали подједнако.

Право на рад, значи изричито зајемчују Устави Србије и Црне Горе, али не и Устав СРЈ. Мада више нема уставне одредбе којом се важећим

5) Устав СРЈ из 1992. године, чл. 10.

6) Фира, А.: ЕНЦИКЛОПЕДИЈА УСТАВНОГ ПРАВА БИВШИХ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ ЗЕМАЉА, Том ], Агенција “Мир", Нови Сад, 1993, стр. 286.

7) Исто.

8) Право рада се разликује од права на рад, јер је право рада предвиђено као конкретно право радника који се већ налази у радном односу.