Radno i socijalno pravo

174 РАДНО И СОЦИЈАЛНО ПРАВО

Полазећи од уставом утврђене надлежности савезне државе која у области радних односа уређује само основе радних односа, то ни престанак радног односа на иницијативу послодавца, Законом о основама радних односа није могао бити детаљније регулисан него што је то учињено одредбама овог закона (чл. 43–47). Но и поред поменуте ограничености у регулативи ове материје која је условљена одредбом члана 77. став 1. тачка 5. Устава СР Југославије, Закон о основама радних односа преузео је и разрадио смисао и садржину Конвенције 158 и Препоруке у вези престанка радног односа.

Закон о радним односима Републике Србије ("Службени гласник РС", бр. 55/96) преузимајући, у основи, целокупну садржину Закона о основама радних односа, преузео је из овог Закона и одредбе о смањењу броја запослених због технолошких, економских или организационих промена; као и одредбе о обезбеђењу и заштити права запослених којима по овом основу престаје радни однос.

У овом преузимању поменутих одредби из Закона о основама радних односа као и у додатној регулативи, републички законодавац следио је социјалне заштитни смисао запослених којима престаје радни однос на иницијативу послодавца.

У одредбама Закона о радним односима, у одељку Ш "Престанак потребе за радом запослених" (чл. 26–37) у односу на Закон о основама радних односа, битне новине представља:

– распоређивање запосленог на друго радно место које одговара његовој стручној спреми одређене врсте занимања за рад са пуним или непуним радним временом код истог послодавца. Ово право запослених треба разликовати од, наизглед, истог права утврђеног у одељку ПЦ Распоређивање запослених (члан 21) када се распоред запосленог на друго радно место врши у случајевима потребе процеса и организације рада, не укидајући тиме радно место са којег се запослени распоређује и не правећи разлику у значају послова тих радних места (искључиво поштујући потребе процеса и организације рада). За разлику од распореда на друге послове по потреби процеса и организације рада, право на распоређивање запосленог на друго радно место према одредбама о престанку потребе за радом запослених је заштитног карактера. Путем ове заштите запослени се задржава у радном односу са пуним или непуним радним временом иако је потреба за његовим радом на ранијем радном месту престала;

– горња граница једнократне новчане накнаде (од 36 зарада запосленог, остварене за месец који претходи месецу у коме му престаје радни однос), која се запосленом исплаћује одједном;