Radno i socijalno pravo

198 РАДНО И СОЦИЈАЛНО ПРАВО

Мера престанка радног односа изриче се и за друге повреде радних обавеза утврђене законом и колективним уговором.

Колективним уговором ближе се утврђују околности под којим ће се повреде наведене у ставу 1. овог члана сматрати повредом радне обавезе за коју се изриче мера престанка радног односа у складу с природом дјелатности, односно природом посла који обавља поједини запослени.

Детаљно наведена одредба члана 55. Закона о основама радних односа није сама себи циљ. Наиме, дословце наведена одредба има за циљ критичку анализу поменутог члана. Законодавац је покушао прије свега, да таксативно наведе разлоге изрицања мјере престанка радног односа. Па ипак ставом другим је предвидио могућност да се престанак радног односа изриче и за друге повреде радних обавеза утврђене законом и колективним уговором, чиме је признао недоследност у набрајању. Сматрамо да убудуће приликом формулисања норме о престанку радног односа треба употријебити општи правни стандард (варијанта: Мјера престанка радног односа изриче се за најтеже повреде радних обавеза које ће се ближе конкретизовати законом и колективним уговором).

Оваквим концептом избјегла би се лоша концепцијска рјешења закона (да све законом треба регулисати–претјерани нормативизам), а аутономија колективних уговора добила би на значају. Осим тога избјегла би се и лоша рјешења у колективним уговорима, тј. преписивања рјешења из закона а идеја колективних уговора као општих аката доживјела би већу, да не кажемо пуну афирмацију.

Критичка анализа поменутих одредби о престанку радног односа није нова. Наиме, на један другојачији али сличан начин аутора ових редова је позната, а то први пут изложена од проф. В. Брајића 1996. год. и објављена у часопису Правни живот, бр. 11. том Ш. "Одредбе о дисциплинској одговорности" у ЗОРО (1976) другачија у односу на нека ранија, конкретна рјешења, а само једним делом другачија у концепту.

Изостављање јавне опомене као дисциплинске мере смањује број одредби. Свођење дисциплинских мера на само две може се констатовати, али значај и домашај те промене није толико важан, а могао би бити и стваран“.

Анализирајући, а и слиједећи даље поруке норми које регулишу дисциплинске санкције, а особито дисциплинску мјеру престанка радног односа проф. В. Брајић констатује да из одредби о дисциплинској одговорности у ЗОРО (1966.) јасно је да није напуштен ранији концепт, а није изграђен ни

8 Правни живот, часопис за правну теорију и праксу, број 11/1996. год. Београд, стр. 608.