Radno i socijalno pravo

18 Б. Шундерић: Закони од значаја за радни однос

увек радно законодавство У потпуности није усклађено са савезним уставом. То се, пре свега, односи на регулисање положаја запослених у органима и организацијама, материјалном обезбеђењу незапослених и у запошљавању странаца. Разуме се одређени број закона је престао да важи према чл. 13 4 чл. 14 Уставног закона. Као пример закона из области радних односа чији престанак је изазван доношењем Устава 1992. године јесте Закон о штрајку Р. Србије. Скупштина Србије је донела Закон о престанку важећег Закона о штрајку у коме је утврдила да Закон о штрајку Р. Србије донет 1991. године престаје да важи даном ступања на снагу овог закона. Она је. дакле. овим законом искључила Закон о штрајку из правног система Србије. Ово из разлога што по чл. 57 ст. 1 савезног устава запослени остварују право на штрајк у складу са савезним законом. Дакле, регулисање остваривања права на штрајк Устав СРЈ је дао у надлежност савезној држави. Чини се да је републички закон о штрајку престао да важи даном ступања на снагу Устава СР Југославије, а то је било 27. априла 1992. године. Од тада па до доношења новог савезног закона о штрајку имао се примењивати савезни закон о штрајку.

Закон, дакле, почиње да се примењује од дана ступања на снагу. То значи да важи за будућност. Поставља се питање: "Да ли се одредбе закона могу применити на односе који су успостављени пре његовог ступања на снагуз"Опшнити је принцип да закони, други прописи и општи акти не могу имати повратно дејство (чл. 117 ст. 1 Устава СР Југославије, чл. 121 Устава Р. Србије). Од овог правила оба устава дозвољавају изузетак и то само за поједине одредбе закона. Само поједине одредбе закона могу имати повратно дејство ако то захтева општи интерес који мора бити утврђен при њиховом доношењу. У том смислу и Уставни суд Србије полазећи од чл. 121 ст. 1 и 2 Устава Србије утврђује: "само се законом може одредити да поједине његове одредбе, ако то захтева општи интерес утврђен у поступку доношења закона, имају повратно дејство". (Одлука Уставног суда Србије. ИУ - број 226/92, од 18.03.1993. год.). Примена одредаба новог закона на односе који су успостављени и чије остварење је почело по старом закону. али није окончано, најчешће је коришћена код права на породиљско одсуство. Разуме се да су одредбе новог закона примењиване само ако су биле повољније. Досадашња законодавна пракса указује да су оне биле повољније. Тако у прелазним и завршним одредбама Закона о радним односима Р. Србије у чл. 148 стоји да запослена жена, отац детета, усвојилац или старатељ, који на дан ступања на снагу овог закона, имају права да то одстуство наставе да користе у складу са одредбама новог закона. Међутим.

° Сл, гласник Р. Србије. бр. 39/1996.