Radno i socijalno pravo

140 Б. Чолић: Зашшиша права запослених пред судовима и пред инспекцијским органима

Закон о раду уређује (члан 3), да ако код послодавца није закључен колективни уговор онда се права, обавезе и одговорности запосленог уређују правилником о раду. Општим актима који су поменути потребно је уредити утврђивање поступка, односно права на споразумно решавање спорних питања. Поступак се састоји из правила понашања која обавезују и послодавца и све запослене код послодавца.

Споразум о решавању спорног питања обавезује обе стране подједнако, јер је он резултат сагласности воља послодавца и запосленог. Обе стране учеснице споразума могу побијати овај споразум због недостатка у вољи при давању изјаве. Из истих разлога може се касније, пред надлежним судом побијати споразум о решавању спорног питања. Споразум, дакле може да побија и послодавац ако је исти прихватио због заблуде или преваре.

Запослени и послодавац могу спорна питања да изнесу пред арбитражу, што би према нашем мишљењу био посебан облик заштите појединачних права запослених. Према Закону о раду арбитража има непаран број чланова. У састав арбитраже улази подједнак број представника страна у спору и један арбитар кога стране у спору одреде споразумом, из реда стручњака за област која је предмет спора. Састав арбитраже и поступак пред арбитражом уређује се општим актом, значи појединачним колективним уговором и правилником о раду. После спроведеног поступка арбитража доноси одлуку која је према изричитој одредби Закона о раду коначна и обавезује послодавца и запосленог.

Поменутим законом није ближе регулисано питање да ли се коначна одлука арбитраже због наведене обавезности за запосленог и послодавца може спровести принудним путем на основу одредби важећег Закона о извршном поступку које се односе на извршење пресуда и других одлука донетих у радним споровима.

Закон о раду, како је делимично већ изнето, одређује да се питања споразумног решавања спорова између послодавца и запосленог, састава арбитраже и поступка пред арбитражом уређују општим актом, значи појединачним колективним уговором или правилником о раду.

Закон о раду је одредбом члана 180. поред осталог утврдио да даном ступања на снагу тог закона (21. децембар 2001. године), престаје да важи и правилник о арбитражи за радне спорове ("Службени гласник РС", бр. 2/97). Мишљења смо да је законодавац био дужан и да у Закону о раду предвиди обавезу доношења правилника о арбитражи за радне спорове. Ако нема места доношењу правилника о арбитражи за радне спорове, у том случају је у закону требало нешто више рећи о правној природи одлуке арбитраже чије постојање и одлучивање омогућава одредба члана 121. Закона о раду.