Radno i socijalno pravo

С. Јашаревић: Ублажавање проблема вишка запослених у упоредној пракси 99

истрајност и солидарност целе заједнице, као и доста одрицања на страни запослених. У интересу социјалне стабилности у томе највећу одговорност треба да преузме држава као заштитник општег интереса, али је процес структуралног прилагођавања привреде немогућ без пуног учешћа социјалних партнера у осмишљавању и спровођењу програма реформе.

Приликом разматрања програма реформи синдикати и запослени се понекад некритички боре за задржавање привилегија које је економска реалност превазишла. Мора се имати на уму да структурално прилагођавање привреде подразумева суштинске промене у приступу раду. које ће водити већој ефикасности и квалитету рада, а не само "козметичке" преправке прописа. Јер, ако се не обезбеди прилагодљивост светским економским токовима, лоше пословање ће се као бумеранг вратити радницима тако што ће велики број њих изгубити запослење. Са друге стране, држава мора да има на уму да највећи терет оваквих реформи подносе запослени као сиромашнији слој друштва, те зато све промене у структури радне снаге морају пратити активни и ефикасни социјални програми усмерени на збрињавање и што брже запошљавање радника погођених отказима. У противном, прете социјални немири, са погубним последицама по цело друштво.

Резиме

Проблем вишка радне снаге као дирекшан извор незапослености руинира социјалну стабилност друштшва. Најзначајнији узроци проблема вишка радне снаге у свету су: глобализација пословања, економска криза, технички напредак и пад социјализма.

Упоредна искусшва показују да се на проблем неповољне структуре радне снаге мора синхронизовано деловати у више области: на макроекономском нивоу, ошшшим мерама у области радних односа, акшивносшима _ у домену | полишике | запошљавања, и | конкрешним активностима у предузећима.

Једино трајно решење за проблем вишка радне снаге је сшварање нових радних места. За о је основни предуслов стабилно економско окружење и економски раст, који подразумевају ошварање економије према свету.

Мере борбе против сшрукшуралне незапосленосши могу сврставаши у две основне групе: 1) пасивну политику запошљавања и 2) акшивну полишику запошљавања. Далеко је значајнија акшивна полишика запошљавања, која подразумева све друштвене активности усмерене на повећање запослености,