Radno i socijalno pravo

116 Б. Чолић: Права и обавезе директора и остваривање права запослених

Треба истаћи да тужба у радном спору не задржава извршење побијане одлуке (решења) јер је решење о праву, обавези или одговорности запосленог коначно у првом степену.

Рок за покретање радног спора је преклузивни рок материјално право, и његово пропуштање доводи до губитка права на судску заштиту а потом и одбацивања тужбе. Одбацивање тужбе има за последицу губитак субјективног права запосленог из радног односа. У складу са напред изнетим рок од 15 дана почиње да тече првог наредног дана после дана достављања одлуке послодавца запосленом а истиче 15-ог дана и кад он пада у недељу или други нерадни дан.

Спор по тужби запосленог против коначне одлуке послодавца је спор о законитости појединачне одлуке односно решења. У том спору, ако суд утврди незаконитост побијане одлуке поништава је пресудом и налаже послодавцу успостављање ранијих стања. Пресуда којом се одлучује о захтеву да се поништи коначна одлука послодавца има карактер контитутивне односно преображајне пресуде, док пресуда којом се одлучује исплати зараде накнади зараде о накнади штете има карактер пресуде за осуду на чинидбу.

Ако суд донесе правоснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, према новом Закону о раду. запослени има право да се врати на рад, ако то захтева. Када се утврди да је запосленом незаконито престао радни однос, послодавац је у обавези да запосленом накнади штету у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту или уговору о раду и да уплати доприносе за обавезно социјално осигурање. Значи поводом захтева запосленог за враћање на радно место и на рад ако то захтева запосленом се обезбеђује потпуна реинтеграција у радни однос и потпуно обештећење у висини изгубљене зараде, које обештећење се умањује за износ прихода које је запослени остварио по било ком основу после престанка радног односа (члан 108. став 3. Закона о раду).