Radno i socijalno pravo

Н. Цвијановић: Однос појма радног односа и рада по Закону о раду 167

однос (опет враћање на институт радног односа) на неодређено време. Дакле, одустаје се од појма трајања уговора о раду. Пошто је опет употребљена формулација да се сматра да је то уговор о раду на неодређено време, од запосленог ће зависити да ли ће исходовати акт којим ће се утврдити односно захтевати од уговорних страна да закључе уговор о раду на неодрећено време.

И у члану 19. став 1. тачка 6. Закона полази се од појма рада и трајања тог рада али се то неспретно формулише као време трајања уговора о раду на одређено време, а не време време трајања рада на одређено време по уговору о раду.

Ако се пошло од уговорног концепта, онда је требало определити време важења уговора о раду у складу са одредбом става 1. члана 18. Закона, а не као време трајања уговора о раду на одређено време, што асоцира на рад на одређено време.

Пошто из одредаба члана 19. став 1. несумњиво произилази да је то императивна норма и да се њоме прописују обавезни елементи уговора о раду, тачка 6. је беспотребна код уговора о раду на неодређено време. Оно што је регулисано тачком 6. требало је регулисати посебним ставом и то тако што су се могле дати формулације као што су: трајање радног односа. рок важења уговора о раду, одредбу о раду на неодређено и одређено време (односно радном односу на одређено или неодређено време) или истеком | рока утврђеног уговором о раду. И у члану 22. став 5. наставља се са недоследношћу па је тако прописано да запосленом који за време пробног рада не задовољи престаје радни однос (не рад) истеком рока одређеног уговором о раду, значи не опредељује се у смислу члана 19. став 1. тачка 6. закона време трајања уговора о раду на одређено време као битном елементу уговора о раду. Подразумева се да се овде ради о врсти уговора о раду на одређено време.

У закону је једним чланом и то чланом 23. регулисан и институт радног односа на одређено време (а не рада на одређено време што би било у складу са називом самог закона). Тако, радни однос (а не рад) се може засновати за обављање одређених послова, што значи да их општим актом послодаваца треба прецизирати и одређује се законски максимум трајања тог рада, односно радног односа, а то је да ти одређени послови трају непрекидно или са прекидима најдуже три године. Ставом 4. наведеног члана законски се дозвољава могућност преображаја радног односа (а не рада) на одређено време у радни однос на неодређено време под условом да запослени настави да ради најмање пет радних дана (законски минимум) по