Radno i socijalno pravo

30 В. Брајић: Права радника и послодаваца и заштита права у радном спору

неће изазвати толико проблема, као она из осамдесетих година, али проблема може бити. Право питање је да ли је оваква одредба била потребна, односно да ли је била потреба, у овој формулацији.

Основне одредбе о коришћењу годишњег одмора, и одредбе о праву на сразмерни део годишњег одмора, су биле довољне да се ово питање

ои VASES PSs – адекватно реши.

Неправилне или незаконите одлуке

Овде ће бити учињен осврт на две судске одлуке (Гж. 1. 1488/00 – Окружног суда уз Београду и Рев. П., 332/01 – Врховног суда Србије).

Одлуке се односе на чл. 65. Закона о радним односима (раније важећег, Сл. гл. бр. 55/96).

Кратко речено, у двема одлукама су два супротна становишта. Пресуда Окружног суда у Београду (Гж. 1.1488/00) је признала тужбени захтев (потврђујући одлуку Првог општинског суда у Београду – Пло бр. 182/2000). Пресуде су се кретале у оквиру законских одредби чл. 65. ЗОР-а.

Првостепени суд је обавезао туженог да тужиљи, за период од 1.1. go 31.ХП 1999.г., на име неисплаћених зарада и камате, исплати потраживање

(у пресуди су наведени новчани износи).

Суд у образложењу указује да је на правилно утврђено чињенично

стање, и да је првостепени СУД, правилно применио материјално право (Чл. 64.ЗРО).

Чл, 46, гласи: Када послодавац, услед поремећаја у пословању није у могућности да обезбеди средства за исплату зарада запосленима, у складу са колективним уговором, (В. Б.) или на нивоу вишем од средстава потребних за исплату гарантоване нето зараде, дужан је да запосленом исплати гарантовану нето зараду, ради обезбеђивања његове материјалне и социјалне сигурности.

У ст. 2. је одређено да је послодавац, у складу са појединачним колективним уговором, дужна да исплати запосленом разлику између гарантоване нето зараде, коју је примио. и зараде на коју је имао право у складу са колективним уговором.