Radno i socijalno pravo

Р. Брковић, Б. Урдаревић: Радна арбитража 59

могућност директних индустријских акција. Ретко се дешава да се не прихвате одлуке арбитраже чиме се стварају стабилни услови привређивања и јачање поверења између власника капитала и власника радне снагеб.

Концепт арбитражног ретпавања спорова се непрекидно усав и прилагођавао друштвеним променама и процесима. Данас је арбитража незаменљива демократска институција која се користи за решавање радних спорова, како индивидуалних, тако и колективних.

3. РАЗВОЈ РАДНЕ АРБИТРАЖЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ

Законом о радним односима из 1957. године, било је предвиђено арбитражно веће за отказе, које није имало улогу судског органа. Ово веће је било предвиђено као орган за решавање искључиво индивидуалних радних спорова. У члану 324 став 4 Закона о радним односима из 1957. године арбитражно веће за отказе разматра и испитује околности и чињенице које су од утицаја на оправданост и целисходност отказа. Његова функција састоји се само у томе да реши да ли је отказ дат раднику оправдан, односно да ли је уместан и целисходан, тј. да испитује разлоге и чињенице правичности отказа7.

Против одлуке арбитраже увек се могла поднети тужба редовном суду, ако је повређено неко право радника које му законом припада, иначе су одлуке арбитраже коначне.

У састав арбитражног већа улазили су председник и два члана. Председник је био представник народног одбора општине надлежан за послове рада и радних односа, један арбитар је биран са листе коју утврђује одговарајућа комора, односно удружење привредних организација, док другог арбитра поставља општинско синдикално веће.

Арбитражна већа за отказе укинута су Законом о изменама и допунама Закона о радним односима из 1959. године. Проблем отказа је постао општи, па је и раскидање радног односа посматрано као једностран,

Живко Кулић, "Колективни радни спорови", Београд, 2001, стр. 141.

"Александар Балтић, "Основи радног права Југославије", Београд, 1958, стр. 283.