Radno i socijalno pravo

Радно и социјално право

Пут ка тржишној привреди и демократији на новој основи, којим су кренуле постсоцијалистичке земље крајем осамдесетих и почетком деведесетих година минулог столећа, назван транзиција (са трансформацијом и приватизацијом) је исувише тежак пут, пун неизвесности и ризика. Друкчије и не може бити, јер је реч с једне стране, о промени својинских и политичких односа, а с друге - о промени свести људи, формиране у једном релативно дугом временском периоду, у посве друкчијим околностима и под утицајем тада владајуће идеологије.

У односу на темпо транзиције и трансформације, или нешто уже: темпо приватизације, будући да је приватизација срце процеса транзиције и да је успех приватизације сопашо зте дџа поп транзиције (Д. Ђуричин), дакле, у односу на брзину њиховог спровођења (брза или спора транзиција, трансформација и приватизација), или само шире: у односу на брзину транзиције (Н. Савић), разликују се два схватања: радикалистичко - ТЗВ. шок терапија, "све и одмах" и градуалистичко - по градуацији, постепено, "корак по корак".

"Градуалисти истичу - каже један економиста - обично следећа два аргумента. Први, по коме је очигледно да шок терапија не може бити примењена на структурне реформе: приватизација се не може спровести преко ноћи, чак и у најрадикалнијој шеми бесплатне поделе, а ни банкарски систем не може бити преко ноћи реформисан. Други, по коме укупни трошкови које носи шок програм могу бити виши... (И поред тога - Т. П.) теоријска расправа на ову тему је већ дуже закључена у корист шок терапије").

Што се тиче канала, путева структурне трансформације у основном сегменту друштва, од ког зависе и сви остали - дакле, у привреди, разликују се децентрализована трансформација као спонтани процес, у којој држава одређује само правне оквире, и централизована - као процес усмераван одозго. Ево једног мишљења о томе: "Поводом канала приватизације основна дилема се односи на степен ангажовања државе у спровођењу овог процеса. Децентрализована (спонтана) приватизација је ефикасна, али није друштвено праведна, док је централизована приватизација спора, али са мањим макроекономским потресима и систематичнијим развојем тржишног амбијента".7)

Чини се да у нашем друштву не постоје услови за примену радикалистичке варијанте транзиције, тзв. шок терапије - "све и одмах" из следећих разлога: после братоубилачког и верског рата (свак са сваким), одвајања појединих република и увођења санкција новој Југославији (трећој по реду) дошло је до пада производње, увођења тзв. принудних одмора, пада животног стандарда, несигурности у

тржишно-приватне економије и парламентарне демократије, може показати као добра лозинка, која може, али не мора, да доведе до резултата блиских западном узору. То не мора да буде такође "трећи пут", схваћен као конвергентно мешање најбољих елемената из два досадашња супротна система: социјализма и капитализма. Може се такође стати на становиште да ће трансформација која се врши довести до решења непознатих у прошлости и да ће се појавити систем различит од досадашњих". (Н. Januszek у књизи Родмаму socjologii..., erp. 128-129).

б Небојша Савић, Стратегија транзиције југословенске привреде, "Пословна политика" из јуна 1997, стр. 9.

° Драган Ђуричин, Привреде у транзицији: приватизација и повезане теме, Београд 1994,

стр. 3).