Radno i socijalno pravo, 01. 01. 2003., S. 98

правило према коме су социјални и трипартитни дијалог, односно систем колективног преговарања и одговарајући трипартитни аранжмани постали уходани облици и незаменљиве форме успостављања и изграђивања праведних и хуманих односа међу људима, не само у области рада и запошљавања него и знатно шире. Да је то тако потврђује и пракса доношења целовитих социјалних програма, као и тенденција даље хуманизације услова рада.

1) Доношење целовитих социјалних програма

Иако је суочен с бројним тешкоћама и проблемима, свет је последњих деценија значајно узнапредовао у остваривању циљева социјалне правде. Упркос томе, сиромаштво, незапосленост и социјални потреси и даље оптерећују готово све земље и регионе света. Проблем незапослености додатно увећава и неконтролисани прираштај становништва, нарочито у појединим земљама у развоју, из којих делови незапослене радне снаге годинама одлазе у потрагу за запослењем и бољим животом.

Поводом наведених и сличних проблема у Копенхагену је, марта 1995. године, организован Самит на коме су представници држава или влада, из великог броја земаља, шест дана расправљали о проблемима незапослених и социјално угрожених категорија становништва. На Самиту је заузет недвосмислен став да економски прогрес мора да буде у функцији хармоничног и хуманог развоја читавог света. Тог става треба да се придржава свака земља, као и међународна заједница у целини. Основни приоритет економске и социјалне политике, на националном и међународном плану, треба да буде радикално ублажавање и дугорочно елиминисање социјалне неправде и незапослености.

Познато је да економски прогрес обезбеђује све повољније материјалне и друге претпоставке за остваривање циљева социјалне правде. Међутим, социјални прогрес не може бити остварен само слободним деловањем и интеракцијом тржишних законитости, које саме по себи не могу обезбедити довољно социјалне правде, због чега су неопходне и умерене интервенције јавних власти, како би се успешније штитили не само јавни него и општи интереси друштва. На тај начин, колективно преговарање, у садејству са појединим облицима трипартитне сарадње, постаје не само пожељно него и неопходно, тим пре што се уз помоћ социјалног дијалога и умерених интервенција државе врше најуспешније корекције тржишних слабости, ради обезбеђивања веће социјалне правде и сигурности.

96