Radno i socijalno pravo

Златибор 2005 Тенценције у развоју радног и социјалног права

снива на сагласности воља државе и појединца и претпоставци да је воља појединца слободно изражена. По Лабанду стицање овог статуса има два стадијума: један стадијум јесте уговор, а други доношење једностраног правног акта (И. Крбек). Према овом писцу за појам уговора, који је по њему опште правне природе а не само приватноправне, није од значаја како је одређено подручије остављено слободном договору. Битно је да је потребна воља обе стране, а ако је то потребно онда је у питању уговор. Из те сагласности воља произлази јавноправни уговор. На основу овог уговора лица стичу статус државног чиновника, а затим долази једностран акт власти којим му се додељује функција. Овде је, дакле, направљена разлика између заснивања службе и преноса службе, која се врши једностраним актом власти. Државни савет Француске је почетком овог века створио концепцију према којој уговор о јавној служби није обичан уговор јавног права. Стране код овог уговора не налазе се у истом положају. То се изражава у томе што се држава налази у позицији да једнострано одређује садржину уговора па и да касније у интересу службе ту садржину мења.

Међутим, и поред тога сагласност воља постоји самим тим што се држава и кандидат за службеника добровољно саглашавају да се подвргну позитивном праву (А. Балтић).

У оквиру ове теорије постоји и схватање које уважава реалност, а оно се састоји у томе да се однос између државе и службеника заснива како на уговорним елементима тако и на нормативним елементима. Уговорни елементи се изражавају у томе, што кандидат добровољно ступа у државну службу. Нормативни елементи се пак, изражавају у томе што је његов статус службеника унапред правно регулисан и што га држава након његовог ступања у службу може мењати без његове сагласности. Кандидат за службеника који ступа у државну службу нема могућности да пре ступања преговара о свом будућем статусу, већ може једино да прихвати статус који је унапред позитивним правом утврђен. Ово, према присталицама овог схватања, упућује да је реч о уговору о приступу или уговору о пристанку. Реч је о уговору који, поред уговорних, има и статусне елементе. Ипак је овде реч према присталицама овог схватања о уговору, јер код њега постоје: сагласност воља уговорних страна, одређен и допу-