Radno i socijalno pravo

Бојан Урдаревић: АРБИТРАЖА ЗА ИНДИВИДУАЛНЕ РАДНЕ СПОРОВЕ У ..

се радња која је предмет извршења може извршити у остављеном року, решење постаје извршно истеком тог рока.“

Препорука МОР-а број 92. о добровољном мирењу и арбитражи прописује да механизам добровољног мирења, сагласно националним условима треба да доприноси спречавању настанка и споразумном решавању индустријских спорова између послодавца и запослених. Механизам добровољног мирења установљен је на узајамној основи и укључује једнако представљање послодаваца и запослених. Уколико је спор покрену8т пред арбитражом за коначно поравнање уз сагласност заинтересованих страна, исте ће бити подстакнуте да се уздрже од штрајкова и локаута док је арбитража у току и да прихвате арбитражну одлуку.

Препорука МОР-а број 130 о испитивању спорова прописује да сваки радник који радећи индивидуални или са осталим рандицима, сматра да има основа за покретање спораима право : да покрене такав спор не трпећи због тога било какве последице; основ за спор може бити било која мера или ситуација која се односи на односе између послодавца и запосленог или која погађа или може погађати услове рада једног или више радника у предузећу када је та мера или ситуација у супротности са одредбама важећег колективног уговора или појединачног уговора о раду, статута, закона или подзаконског акта. Опште је правило да се најпре покуша решавање спора између запосленог чије је право повређено и његовог непосредно претпостављеног. Уколико је такав покушај пропао или природа спора искључује такву могућност, запослени има право да се његов захтев разматра на вишим нивоима сагласно природи спора и структури и величини предузећа. Поступци за решавање спорова треба да буду што једноставнији и што је могуће бржи, у ком циљу треба да буду прописани и одговарајући временски оквири. Формалност у спровођењу ових поступака треба да буде сведена на

"У образложењу предлога Закона о мирном решавању радних спорова, Влада Србије, као формални предлагач наводи: да се „индивидуални радни спорови решеавају у поступку који воде судови опште надлежности, али да због великог броја спорова и сложености поступка који се заснива на грађанском процесном праву, поступак пред судом по правилу траје више година. С обзиром да се ради о споровима поводом остваривања основних права из радног односа ( отказ уговора о раду и исплата минималне зараде ), овако дуготрајан судски поступак доводи запослене у тежак материјални положај. С друге стране трајање поступка ред судом дирекно утиче и на повећање износа накнаде штете коју је послодавац дужан да исплати запосленом на име изгубљене зараде у случају незаконитог отказа уговора о раду. Према томе у интересу је и запосленог и послодавца , да се спорови поводом остваривања појединачних права из радног односа решавају у краћем поступку и ван суда. Законом о раду утврђена је обавеза суда да правоснажну пресуду у радном спору донесе у року од 6 месеци од дана покретања поступка пред судом. Досадашња пракса је показала да судови нису у могућности да поштују ову законску обавезу, што указује да постоји потреба да се уведуалтернативни, вансудски начини решавања индивидуалних радних спорова. Један од основних разлога наведеног стања јесте чињеница да у Републици Србији до пре осбнивања Републичке Агенције за мирно решавање радних спорова , није постојала оваква служба, која би пружањем услуга мирног решавања радних спорова од стране трећих, непристрасних и стручних лица ( миритеља и арбитара ), помогла странама у спору да нађу споразумно решење.

34