Radno i socijalno pravo

Златибор 2007 Радно законодавство у пракси

транзиционих промена), а неки за саме синдикате, њихове међусобне односе, организацију, програмска опредељења итд. Сама транзиција, у испољавању своје (горе поменуте) и економске и политичке стране, довела је до последица које битно отежавају рад синдиката. Прво, приватизациони процеси су значајно редуцирали чланство у синдикатима (пракса показује да јачање приватног сектора и раст синдикалног чланства стоје у обрнутој пропорцији). Затим, интензивирање производње, јачање продуктивности по основу подизања техничко-технолошког нивоа рада, резултирало је отпуштањем радника и драстичним растом броја незапослених.“ Даље, јачање политичког и синдикалног плурализма, што јесте транзициона неминовност у сфери јачања политичке и индустријске демократије, "ненавикнуте" синдикате том плурализму доводи у нова искушења и проблеме. У контексту реченог, указаћемо на нека актуелна питања синдикалног деловања.

Почећемо са констатацијом да су настајање и развој индустријске демократије историјски нераздвојно повезани са остваривањем и заштитом синдикалних слобода и права. Респектовани и аутономни синдикати су увек били, а и данас у транзицији то јесу, практични захтев индустријске демократије.

Синдикати уносе демократију у индустрију изграђујући себе као демократеку организацију радника и као противтежу и партнера наспрам државе, послодаваца и њихових организација. Као главни и легитимни представници интереса радника, они морају остати независни и бити у улози "опозиције" у индустријским односима. У противном њихова легитимност се гаси. Шта више, за разлику од "опозиције" у политичком животу, која пре или касније може доћи на власт, синдикат се мора помирити са историјском улогом "вечитог опозиционара". Синдикат по дефиницији - као струковна, а не политичка организација, се не бори за власт. Ово је аксиом синдикалног деловања. Са овим не треба мешати чињеницу да су могуће извесне програмске подударности појединих политичких партија (нарочито леве оријентације – радничке, социјал-демократске, со-

" Према неким грубим анализама, у Србији има преко милион евидентираних незапослених лица. Притом, више од 170.000 радника је изгубило посао услед приватизационих процеса и преструктуирања привреде, а очекује се да још око 200.000 радника остане без посла, услед истих процеса (Документи Савеза самосталних синдиката Србије, Београд, 2007, стр.4.).