Radno i socijalno pravo

Златибор 2007 Радно законодавство у пракси

pa.’ Синдикати као да нису дорасли транзиционој стварности (уз одсуство правилног разумевања те стварности) и потреби да успешно амортизују социјално незадовољство Hels неминовно прати власничке и социјално-политичке промене. Кључно питање разумевања стварности, за синдикат као интересну организацију, јесте разумевање интересне позиције у којој се налазе сами синдикати и њихово чланство. Наиме, транзицију карактерише обиље економских, социјалних и политичких интереса (интереси привредних субјеката, државе, политичких странака, синдиката). Интересна спрега, у условима транзиције, између представника власти и представника капитала је доста логична, јер ради се о трансформацији друштвене (радничке) својине у приватну. Изграђују се, уместо друштвено-својинских, правно-својински, капиталистички односи. Држава је та која дефинише, организује и спроводи процесе трансформације и изградње наведених односа. У сусрет таквим процесима и односима, по интересној логици, наравно да ће брже ићи и кооперативнији бити власници капитала (послодавци) него радници. Тог "природног савезништва" власти и капитала синдикати морају бити свесни. Дакле, у условима синдикалног плурализма, "природни савезници" могу бити само синдикати међусобно, а према власти и послодавцима могу бити само партнери. При том, партнерско поштовање синдиката, од стране државе и послодаваца, је директно пропорционално степену "савезништва" и јединства међу синдикатима.

Према томе, уколико ранија искуства довољно не опомињу, онда драстично погоршање макроекономских прилика (велика незапосленост, проблеми приватизације, нередовна исплата и пад реалних зарада), просто налажу отворену, или макар прећутну, сарадњу свих

ly предтранзиционом периоду, код нас, синдикати су били и нормативно и практично везани за политичке структуре (партију и државу). Прописима је синдикат био дефинисан као дрштвено-политичка организација, а прак-

· тично и функционално најтешње повезан са Савезом комуниста Србије.

_ У земљама са развијеним индустријским односима и демократијом синдикати су своју позицију постепено и дуго изграђивали искључиво на партнерској и интересно-економској основи, без идеолошког програмског и практичног усмеравања, и тако изградили улогу аутономног, способног и респектованог актера индустријских односа.