Radno i socijalno pravo

Др Велизар Голубовић: АКТУЕЛНИ ПРОБЛЕМИ У ФУНКЦИОНИСАЊУ...

износ пензије је само за једну трећину мањи него у Фонду запослених. Разлози недостатка мотивације поред малог поседа и тешке економске ситуације (која не омогућава ни осигурање летине) свакако леже у оправданом полувековном незадовољству пољопривредника њиховим положајем, почев од времена принудног откупа, преко неповољног односа цена индустријских и пољопривредних производа на квазитржишту (тзв.маказе цена) и изостанка инвестиција државе у пољопривреду, којим је терет експеримента са социјалистичким системом пао на леђа пољопривредника.

Парадокс осигурања пољопривредника јесте и чињеница да се само једна десетина корисника пензије (23.000) налази на подручју Војводине као пољопривредне регије. Број осигураника је два и по пута већи и износи око 55.000 или једна шестина укупног броја што није у сразмери са уделом пољоривредног становништва Војводине у укупном пољоривредном становништву Србије.

Специфичност осигурања пољопривредника пре свега се састоји у власништву над средствима рада које омогућава и коришћење туђег рада. Осигурање пољопривредника је свих протеклих 20 година, колико постоји ово осигурање, омогућавало несметано коришћење пензије по остваривању права на пензију (старосну, инвалидску или породичну-удовичку). Пољопривредници нису обавезно осигурани за случај незапослености, а по основу здравственог осигурања остварују само право на здравствену заштиту. Увођењем института мировања осигурања (слично институту мировања радног односа) омогућен је прекид осигурања у трајању до пет година (али не у непрекидном трајању) чиме је релативизован принцип обавезности пензијског осигурања. Масовно коришћење ове могућности, уз изузетно лошу уплату доприноса, показало је незаинтересованост пољопривредника за обавезно, јавно пензијско осигурање што је ставило на дневни ред и преиспитивање обавезности осигурања пољоривредника у целини.

Посматрајући остале земље бивше Југославије, у погледу обавезности осигурања ове категорије осигураника могу се запазити различита решења – од прописаног минималног прихода пољопривредног домаћинства — газдинства (Хрватска, Федерација Босна и Херцеговина) до добровољног приступа осигурању (Република Српска). Интересантан је пример Немачке, где је осигурање пољопривредника обавезно уколико пољопривредник није приступио пољопривредној старосној каси као врсти узајамног осигурања, при чему су доприноси пољопривредној старосној каси субвенционирани од стране државе у висини од 20%.

С обзиром на постојање добровољног пензијског осигурања организованог на принципу штедње у Србији је могуће организовати осигурање пољопривредника на обавезној основи само уколико нису искористили могућност добровољног осигурања. Стимулативне пореске мере које су дате запосленима морале би да важе и за пољопривренике, односно све самозапослене. У случају прихватања овог предлога држава би сва акумулирана средства пољопривредника који изаберу добровољно пензијско осигурање уплатила њиховим фондовима. Евентуално спровођење анкете међу самим пољопривредницима би било од велике помоћи за избор одлуке о даљем развоју овог осигурања.