Radno i socijalno pravo

Предраг Трифуновић: КРИВИЧНО ДЕЛО КАО ОТКАЗНИ РАЗЛОГ

Проблем превазилази оквире правног резоновања. Ако предност дамо стриктном тумачењу права (законитости) сукобићемо се са правичним и моралним схватањима, па се може догодити да запослени са извршеном криминалном радњом остане у процесу рада што је друштвено неприхватљиво. Са друге стране имајући у виду олакшан начин отпуштања запослених по скраћеној и убрзаној процедури, кризу социјалног дијалога и тенденцију слабљења утицаја синдиката, са становишта запосленог (слабије уговорне стране) неприхватљиво је да добије отказ чији је разлог послодавац незаконито квалификовао (повређена је претпоставка невиности и отежана могућност одбране).

Изложимо укратко различита гледишта.

РАЗЛИЧИТА СХВАТАЊА

По првом истакнутом схватању разлози за отказ настају самим извршењем радње кривичног дела, а не правноснажношћу кривичне пресуде. Коментатори Закона о раду сматрају да Врховни суд „усамљено“ читао цитирану одредбу и да није ценио релевантне прописе, нарочито одредбе о суспензији, који би га „одвратили од таквог закључка“ да се спорна одредба тумачила у повезаности са чланом 167. Закона о коме удаљење може да траје највише три месеца. Тешко је замислити да се кривични поступак правоснажно може окончати у том року колико износи најдуже трајање удаљења. Због тога разлог за отказ настаје „самим извршењем радње кривичног дела“. Аутори критикују редакцију саме одредбе сматрајући да је она због језичке стилизације допринела погрешном закључку Врховног суда. Закључују да „везивање отказног разлога за радњу кривичног дела омогућује његову идентификацију независно од постојања кривичног дела и кривичне одговорности (као код сваког банкетног прописа), али и ту ваља бити обазрив. Јер, може се десити да овај отказни разлог буде употребљен а да се, потом донесе ослобађајућа кривична пресуда. Да би се последице овакве ситуације избегле запослени треба да покрене радни спор, а суд да прекине поступак у том спору до окончања кривичног поступка“.

По другом становишту израженом у више судских одлука нарочито после усвојеног закључка Грађанског одељења, овај отказни разлог може да формира само правоснажна кривична пресуда, а не извршена радња коју би послодавац или парнични суд квалификовао као кривично дело. На то нам указује следеће образложење: „Када је реч о учињеном кривичном делу, сагласно принципу законитости и презумкцији невиности, постојање кривичног дела и кривичне одго-

Проф. др Зоран Ивошевић и Милан Ивошевић, Коментар Закона о раду, „Службени гласник“ Бгд, 2006. година, стр.366 и 367; слична аргументација истакнута је и у реферату „Престанак радног односа отказом уговора о раду“, Саветовање о радним односима, Глосаријум 2004. година, стр. 117. Слично мисли и Боривоје Живковић сматрајући да послодавац не треба да чека исход кривичног поступка, да је радња довољна за квалификацију овог отказног разлога и да парнични суд то питање може сам да реши као претходно питање у спору поводом отказа, “Избор судске праксе 1/2004", стр. 22-23.