Radno i socijalno pravo
Предраг Трифуновић: КРИВИЧНО ДЕЛО КАО ОТКАЗНИ РАЗЛОГ
га и дозволи могућност његове употребе само у присуству правоснажне пресуде кривичног суда због постојања међународних стандарда и уставног правила о претпоставци невиности. По члану 23. раније важећег Устава нико не може бити сматран кривим за кривично дело док не буде утврђено правоснажном одлуком суда (садашњи Устав у члану 34. садржи исти принцип – свако се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правоснажном одлуком суда). Не само да је у језичком смислу измењена формулација закона у погледу овог отказног разлога у односу на раније Законе о радним односима, него је изложену идеју прихватио Царински закон који говори о правоснажним осудама дакле о нужности постојања правоснажне кривичне пресуде пре употребе овог отказног разлога.
Правило из члана 6. став 2. Европске конвенције о људским правима“ прописује да свако ко је оптужен за кривично део сматра се невиним док се његова кривица не докаже у складу са законом. На први поглед изгледало би да се цитирано правило примењује само на оптуженог у кривичном поступку. Међутим, његов домашај је шири и Евопски суд за људка права је то исказао у више одлука. Цитирано правило примењује се на грађанске случајеве које Конвенција сматра кривичним као што су поступци у случају „професионалне дисциплине" и радних спорова. Шире тумачење од домена примене презумције невиности усвојио је Закон о кривичном поступку у члану 3. став 2. када је наредио да су државни органи, средства јавног обавештавања, удружења грађана, јавне личности и друга лица дужни су да се придржавају правила из става 1. и да својим јавним изјавама о кривичном поступку који је у току не вређају друга правила поступка, права окривљеног и оштећеног и начело судске независности. Набрајање није исцрпно. Обавеза поштовања презумције свакако важи и за парнични суд јер је и он државни органу најширем смислу.
Суштина претпоставке невиности је да суд поступа без предрасуда и без предубеђења о кривици окривљеног; да терет доказивања не сме бити на њему; и да у случају сумње у релевантне чињенице (тзв. ризик недоказаности) мора бити у његову корист“ Имајући у виду изложено, може се закључити да, иако Закон о кривичном поступку изричито не помиње послодавце јасно је да он посредно наредбу о забрани поштовања претпоставке невиности упућује и њима.
6 Члан 14. став 2. Међународног пакта о грађанским и политичким правима; члан 11. став 1. Универзална декларација о људским правима.
7 Ађен! Ре Сотрге против Белгије 10.2.1983. године; ако оптужени није претходно оглашен кривим по основу закона, а нарочито, ако му није дата могућност да користи своје право на одрану судска одлука о њему не може изразити став да је крив (МтеШ против Швајцарске 1983. година); Европски суд је утврдио кршење Конвенције из члана 6. став 2. када су домаћи судови одбили да досуде накнаду штете за време проведено у притвору тужиоцу који је био ослобођен од оптужбе зато што „није било могуће отклонити све сумње које се тичу извршења кривичног дела (Зекатпа против Аустрије 1993. година) итд.
8 Др Војислав Ђурђић, Претпоставка невиности у кривичном поступку, Правни информатор, Интермекс 1/2007, стр. 64 и 65
52