Radno i socijalno pravo

РАДНО И СОЦИЈАЛНО ПРАВО

У присуству нових тенденција ка стварању јединственог судског права и приближавању парничне и кривичне процедуре као и деловању утицаја англосаксонског права на континентално право, квалификација послодавца да је неко учинио кривично дело без одлуке кривичног суда и потврда те квалификације од стране парничног суда може угрозити објективност у утврђивању кривично правне одговорности запосленог пред кривичним судом. Ако би се парнични поступак завршио пре кривичног (законска обавеза завршавања радног спора је шест месеци) дошли би смо у ситуацију да парнична пресуда може да представља предрасуду или предубеђење о кривици оптуженог. Истина, кривични суд није везан за правоснажну ресуду парничног суда, али се у циљу поштовања Конвенције о претпоставци невиности мора водити рачуна и о привиду утицаја (да не говоримо о стварном професионалном утицају нарочито када је првостепена пресуда издржала контролу још две више судске парничне истанце). Свему изложеном треба дати и чињеницу општепознатог разграничења надлежности између кривичног и парничног судовања како у упоредном тако и домаћем праву и већим гаранцијама које пружа кривични суд обезбеђењем минималних права оптуженог из члана 6. став 3. Конвенције.

Са друге стране у условима олакшаног отпуштање запослених“ због дисциплинских грешака, када се акценат ставља на упозорење, синдикално мишљење и омогућавање права на одбрану и када решење о отказу треба да садржи кратке и сумарне разлоге са поуком о праву на заштиту пред судом и када је терет доказивања одговорности запосленог на послодавцу, а нарочито када се један животни догађај може квалификовати са кривично-правног и са радно-правног аспекта, потпуно је непотребно шире тумачење овог отказног разлога (када је кривични поступак изостао или још увек траје и није окончан).

Врховни суд је добио сатисфакцију за своје резоновање због садржине образложења прве пресуде Европског суда против Србије у случају „Матијашевић“!, По тој пресуди од 19.9.2006. године, држава Србија је оглашена одговорном за повреду члана 6. став 2. Конвенције само због тога што је у решењу о продужењу притвора уместо синтагме „о основаној сумњи“ да је оптужени извршио кривично дело суд изрекао констатацију да је оптужени извршио кривично дело преваре и убиства због којег је касније иначе оглашен кривим и правноснажно осуђен на временску казну од осам година. Европски суд није прихватио одбрану државе да се радило о нехатној грешци судова која није могла утицати на одлуку о кривичној одговорности оптуженог. Зар би други аршини важили за изрицање сличних квалификација у парничним пресудама 7

—

"У модерном радном праву наставља се тенденција смањивања отказних разлога у случају престанка радног односа по вољи послодавца и њихових уопштавања. То је у складу са чланом 4. Конвенције МОР-а—–Ка— 158 о престанку радног односа на иницијативу послодавца из 1982. године по коме радни однос радника неће престати ако за такав поступак не постоји ваљан разлог везан за способност или понашање радника или за оперативне потребе предузећа, установе и службе (члан 4.). Ваљан разлог у смислу члана 9. став 3. Конвенције доказује послодавац и на њему лежи терет доказивања.

19 Објављено у „Службеном гласнику“ бр. 80/2006