Radno i socijalno pravo, 01. 01. 2009., S. 118

Иво Розић, Рјешавање колективних радних спорова у Босни и Херцеговини, Радно и социјално право, стр. 111-126, ХШ (1/ 2009)

1. УВОДНО

Институционализирани начин рјешавања спорова је одувијек био спор и неучинковит. Она страна која добива спор је била незадовољна трошком и спорошћу, а она која губи исходом. Алтернативна средства рјешавања спорова представљају механизам који знатно лакше стране доводе до рјешења спора.

Алтернативне методе су: брзе, трошкови су сведени на минимум, повјерљивије су, учинковитије и за остваривање дугорочних интереса боље одговарају потреби рјешавања спорова у односу на редовно судство.

Ријеч је о суставу метода којима се рјешавање настоји флексибилизирати, повјерити самим странама и удаљити из судница и институционалних државних процедура и које сачињавају скуп правне праксе и механизама који смјерају: прије свега (1) омогућити да спорови буду разријешени извансудски, на корист свих страна; надаље (2) умањити трошкове државног судовања и парничења као и одуговлачења која се ту појављују; те коначно (3) превенирати спорове који би иначе били рјешавани путем судова.' Алтернативне методе рјешавања спорова нису јединствен и кохерентан скуп правила или метода, већ у себи укључују више методолошких приступа и поступака, тако примјерице (али не само) арбитражу, мирење (посредовање), утврђивање чињеница (енг. фаутфиндинг), преговоре, превенцију спорења, стручно савјетовање по непристраним и неутралним стручњацима (које именује трећа страна или саме стране), правобранитеља (омбудсман) и приватне суце“.

Идеје о алтернатива државном правосуђењу особит значај добивају у државама у којима у раздобљу господарске и политичке транзиције проблеми квалитативног заостајања и квалитативне неучинковитости правосуђа бивају апострофирани као главна претпоставка успоставе модерног демократског сустава основаног на постулатима тржишне утакмице. Резултат данас јест видљив, велик број програма алтернативних метода рјешавања спорова успостављен од самих тржишних актера или повезан са судством као остварење намјера квалитативног и квантитативног утјецања на рјешавање спорова утјецао је и на појаву сасвим нових грана права и специјализација правника.

Види: Liberman, J.K., Henry, J.F., «Lessons from the Alternative Dispute Resolution Movemenb», University of Chicago Law Rewiew, 53, Chicago, 1986, стр. 425-426.

* Buan: The ABCs of ADR: A Dispute Resolution Glossary, Alternatives to the High Cost of Litigation, 1995., crp. 147.

112