Radno i socijalno pravo

Предраг Трифуновић, Права запослених и уставна жалба, Радно и социјално право, стр. 1-16, ХТУ (1/2010)

(најчешће) или судско (тужба). Смисао уставних правила о забрани одрицања од права је да се носилац субјективног права не може одрећи права као скупа овлашћења и захтева за остваривање права пре настанка конкретних права и обавеза. Да би одрицање производило правни учинак потребно је да право овлашћење (захтевати потраживање) није доспело. Зато одрицање од наплате доспелог новчаног потраживања (делимично или у целини) не представља одрицање од права, већ опрост дуга из члана 344. 300, која претпоставља изјаву воље повериоца да се неће користити својим правом на наплату и сагласности дужника са том изјавом. Дакле, недозвољена би била изјава у којој би се запослени одрекао неког субјективног социјално-економског права унапред схваћеног као правна нада (оправдано очекивање), а не и када се одрекне пријема доспелог потраживања (потпуно или делимично) у ситуацији када зна његову висину. То у складу са традиционалним правилом да се нико не може натерати да врши своје право. Колико само има запослених који не примају плату док обављају политичке или извршно-управне функције (на коју би иначе имали право).

У конкретном предмету првостепени суд је утврдио да је права воља уговорних страна била, не одрицање од права, него опрост дуга. Погрешно обележавање у праву не шкоди и суд приликом расправљања о правима и обавезама уговорних страна, може да тумачи уговор у смислу члана 99. 300 утврђујући заједничку намеру уговорних страна и примењујући правила тумачења. Ако је суд утврдио праву вољу уговарача (у нашем праву није прихваћена као одлучујућа теорија изјаве) онда ни ревизијски суд, а ни Уставни суд не може да утврђује друкчије чињенично стање. Очигледно је да се Уставни суд у овом (као и у претходном) предмету ослања искључиво на теорију изјаве, испитујући (мењајући) чињенично стање.

Повреда права на правно средство \

У другом радном спору Уставни суд је својом одлуком“, поништио решење Врховног суда ... и одредио да се донесе нова одлука по захтеву за заштиту законитости коју су подносиоци уставне жалбе изјавили против другостепене судске одлуке. Одбацивањем, а не одлучивањем у меритуму Врховни суд је по становишту Уставног суда повредио право подносиоца уставне жалбе на правно средство зајамчено чланом 36. став 2. Устава РС. Ако је странка изјавила захтев за заштиту законитости из

13 Уж. 18/2007 од 9.6.2009. године