Radno i socijalno pravo

Предраг Трифуновић, Права запослених и уставна жалба, Радно и социјално право, стр. 1-16, ХТУ (1/2010)

формално дозвољеног разлога (апсолутно битна повреда из члана 361. став 2. тачка 5.), без обзира шта у разлозима (образложењу) наводи, Врховни суд мора донети мериторну одлуку (одбити или усвојити захтев), а не може га одбацити зато што се одбачају супротставља одредба члана 401. ЗПП која се супсидијарно примењује (о одбачају ревизије као недозвољене).

Ово становиште Уставног суда чини се не може се прихватити.

Наиме, захтев за заштиту законитости из новог ЗПП-а је у правом смислу редуциран у погледу разлога и стварно је „ванредни“ правни лек јер га јавни тужилац, а и странка могу уложити само из два законска разлога и то: против правноснажне пресуде донесене у спору која се односи на уговор о промету непокретности због тога што је уговор по својој садржини и циљу противан јавним прописима, јавном поретку и правилима морала (члан 414); и због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 5. (ако је противно одредбама закона суд засновао своју одлуку на недозвољеним располагањима странака члан 3. став 3. ЗПП). |

Дакле, захтев за заштиту законитости не може се као раније поднети због више битних повреда одредаба парничног поступка и због погрешне примене материјалног права. У досадашњој судској пракси (више хиљада одлука) Врховни суд је одбацивао захтеве странке за заштиту законитости у следећим случајевима: ако се захтев изјављује због погрешне примене материјалног права; због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања; ако се изјављује због 1 осталих апсолутно битних повреда; или ако се изјављује са позивом на законску битну повреду (члан 361. став 2. тачка 5.), али: или се не даје никакво образложење, или се под том битном повредом наводи у суштини постојање неке друге битне повреде или погрешне примене материјалног права.

Врховни суд сматра да „недозвољено располагање странака“ представља искључиво процесни институт, да се везује за понашање странака у време трајања парнице, и на одлуку која је заснована на њиховој диспозицији (одрицање од захтева, признање и поравнање), а не ако је одлука заснована на писменим или усменим контрадикторним доказним средстваима. Та битна повреда не може се уподобити материјалном праву. Понашање странака које претходи парници расправља се кроз чињенично стање или материјално право што није разлог за изјављивање овог ванредног правног лека.