Radno i socijalno pravo

Предраг Трифуновић, Права запослених и уставна жалба, Радно и социјално npaso, cmp. 1-16, XIV (1/2010)

није одустало од тог правног лека и захтев је изјављен против пресуде против које се по закону захтев може поднети (случајеви кад је ревизија недозвољена по члану 401. ЗПП). Али, водећи рачуна о трошковима странака (подносиоца захтева) и начелу да се странке морају савесно користити правима која им припадају Врховни суд је суштински кроз образложење о одбачају практично дао разлоге који би се могли употребити и да судска одлука гласи: „Захтев за заштиту законитости се одбија... Да би се одлучивало у меритуму код очигледно (унапред јасно) неоснованих захтева, Врховни суд мора у смислу члана 420. ЗПП да позове странку (одржи расправу) која је изјавила захтев односно њеног пуномоћника, што може изазвати велике трошкове (трошкови превоза, заступање по адвокатској тарифи, трошкови одсуства из канцеларије). Са друге стране, ако не позове странку онемогућује је да расправља, што представља основ за понављање поступка. Врховни суд због садашњих смештајних капацитета (када грађански део уопште нема суднице) и због бројности ове врсте предмета, а и опште оптерећености, није у могућности да организује расправу у великом броју предмета (преко 1.000 годишње), али се зато кроз образложења одлука о одбачају захтева дају разлози о непостојању законске битне повреде која представља разлог за улагање овог ванредног правног средства при чему се има у виду одредба члана 421. ЗПП по којој Врховни суд МОН Ye само оне повреде на које је указао подносилац захтева.

Дакле, доношење образложеног решења из којих се виде зен не вређа се право странке на правно средство из члана 36. став 2. Устава.

Ако оставимо по страни неслагања која могу настати у HOMIEAY анализираних случајева, чини се да изложени примери нису они „прави“. Наиме, уставна жалба је BERET Y ATO правно средство, које у свом бићу ипак носи „дозу општости“. Она је и правно средство које треба да реши проблеме најчешће неодређеног броја случајева (проблем групе) са циљем да се у будућности не крше људска права. и слободе. Зато се пажња усмерава на стварно, суштинско кршење права, а не на она која су мањег значаја. Захтев за заштиту законитости је у садашњем правном систему заиста ексклузивно и ретко правно средство због ограничености разлога због којих се може изјавити. Најверсватније је да ће у будућности бити „историјска правна категорија“ јер предложени нацрт измена и допуна Закона о парничном поступку га брише. Осим тога, као што је истакнуто, изјаве воље о наводном одрицању од пријема дела отпремнине у стварности су биле мотивисане жељом самих запослених, а не шиканозним понашањем послодавца.