Radno i socijalno pravo

Предраг Трифуновић, Права запослених и уставна жалба, Радно и социјално право, стр. 1-16, ХТУ (1/2010)

Стиче се утисак да странка, а и Уставни суд ову разлику не чини, што је у директној супротности са владајућим мишљењем у процесној теорији. „Радње странака којима се спор решава називају се у Закону о радњам располагања... Предмет процесног располгања је тужбени захтев, а не потраживање или друго субјективно право поводом кога је дошло до спора... Располагање спорним правом је правни посао материјалног права који не утиче на ток парнице. Диспонирањем предметом спора је радња у поступку која је од тог правног посла независна. Треба приметити да тај термин за поменуте радње није срећан, јер се у ствари не ради о располагању“.

Са друге стране у процесном праву важи правило да правну квалификацију врши суд, а странке суду презентирају чињенични грађу. Истина, то је изричито прописано у члану 187. став 4. ЗПП, која регулише институт „тужбе“, али се снагом законске аналогије може проширити и на друге случајеве. То даље значи да странка не може са успехом и без последица, противно начелу савесности и поштења у коришћењу процесним правима свесно „маскирати“ прави разлог и под видом правне (дозвољене) заштите захтевати доношење одлуке у меритуму (покушај проширивања законских разлога за изјављивање овог ванредног правног лека).

Дакле, „располагање странака“ представља процесни институти односи се на диспозицију странака од момента када је парница почела да тече. Све што се дешавало раније пре покретања спора (у нашем примеру приликом давања изјаве о одрицању од отпремнине), расправља се кроз институт материјалног права или чињеничног питања.

Поставља се питање зашто Врховни суд није у више хиљада случајева истакнуте захтеве за заштиту законитости одбијао као неосноване, већ их је одбацивао. Разлоге треба тражити у чињеници да ова процесна ситуација једноставно представља правну празнину јер члан 401. ЗПП није нормирао случајеве који су присутни у процесном праву: да када се уложи ревизија (захтев) ван законом предвиђених разлога – одбацује се као недозвољена. Разлози су и практичне природе и тежња за вођењем рачуна о трошковима поступка, и у крајњем случају заштити интереса самих странака.

Наиме, Врховни суд је могао у овим ситуацијама одбити захтев за заштиту законитости јер га је изјавило лице које је овлашћено на подношење, са постојањем правног интереса, до момента одлучивања

14 др Боривоје Познић и др Весна Ракић – Водинелић – Грађанско процесно право, 1999., стр. 263