Radno i socijalno pravo

Проф. др Драган Јовашевић, Проф. др Борисалв Петровић, Примена казне рада у јавном интересу као... Радно и социјално право, стр. 17-40, ХТУ (1/2010)

Постоји више врста васпитних препорука у смислу члана 7. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица. То су : 1) поравнање са оштећеним како би се накнадом штете, извињењем, радом или на други начин отклониле у целини или делимично штетне последице извршеног кривичног дела, 2) редовно похађање школе или редовни одлазак на посао, 3) укључивање без накнаде у рад хуманитарних организација или послове социјалног, локалног или еколошког садржаја, 4) подвргавање орговарајућем испитивању и одвикавању од зависности изазване употребом алкохолних пића или опојних дрога и 5) укључивање у појединачни или групни третман у одговарајућој здавственој установи или саветовалишту.

5. Рад у јавном интересу

И коначно, као посебно значајна алтернативна кривична санкција коју, на основу Препоруке Р (99) 16. Савета Европе о европским правилима о санкцијама и мерама у заједници, уводи ново кривично законодавство у Републици Србији почев од 1. јануара 2006. године јесте казна под називом : рад у јавном интересу“. Ова је казна иначе позната у упоредном законодавству као алтернативна мера и то под разним називима као што су : рад за опште добро на слободи, рад у корист друштвене заједнице, друштвено користан рад и сл. Иако се ради о мери која представља врсту казне, она служи као супститут изречене казне затвора у кратком трајању“.

Друштвено користан рад као парапенална мера први пут је уведен 1972. године у Великој Британији одакле се проширио по европским законодавствима. Овом се мером замењује казна затвора до шест месеци при чему се осуђени обавезује да одређени број сати одређени број дана проведе у друштвено корисном раду, раду у корист јавне (друштвене) заједнице. Радна обавеза обично износи између 40 и 240 часова и може да траје најдуже годину дана (Велика Британија) или до 18 месеци (Француска). Мера се изриче уз сагласност осуђеног који пресудом одређено време проводи у обављању одређеног рада у корист целе заједнице и то у слободном времену за који не добија накнаду. Примену ове мере оправдавају следећи разлози : а) осуђени не прекида друштвени живот и друштвене контакте, 6) осуђени за време трајања

55 Д.овашевић, Кривично право, Општи део, оп,цит. стр. 215-217.

56 И.Марковић, Алтернативе казне затвора у кривичном законодавству Босне и Херцеговине,Ревија за криминологију и кривично право, Београд, број 3/2004. године, стр. 122-127.

32