Radno i socijalno pravo

Радован Ристановић, Утицај еконоске кризе у Републици Србији на права незапослених лица..., Радно и социјално право, стр. 61-71, ХТУ (2/2010)

лекарском прегледу утврди да не испуњава прописане услове за рад на радном месту са повећаним ризиком, ако није упознат са свим врстама ризика и мерама за њихово отклањање, ако ради дуже од пуног радног времена, односно ноћу, а тај рад би, према оцени службе медицине рада, могао да погорша његово здравствено стање. Међутим, због великог броја незапослених и стања на тржишту рада, када је тешко обезбедити било какво радно место, запослени се ретко одлучују на овакве кораке. У том погледу посебна је улога инспекције рада која би требала да на то упозори и представнике синдиката, као и саме запослене или пак Савет за безбедност и здравље на раду, а пре свега самог послодавца и да у складу са тим предузме законом предвиђене мере.

Законом о раду РС (члан 64.) предвиђено је да је послодавац дужан да запосленом накнади штету, у складу са законом и општим актом, ако запослени претрпи повреду или штету на раду или у вези са радом. У пракси је остваривање ове норме везано за судски поступак и тужбу радника за накнаду штете због повреде на раду. Кључно је у том поступку доказати да постоји узрочна веза између непоступања послодаваца према Закону о безбедности и здрављу на раду, односно поступању противно закону. Међутим, послодавац може бити ослобођен одговорности ако током поступка изнесе доказе да је предузео све законом предвиђене мере за безбедност и заштиту на раду. Међутим, послодавац не може бити ослобођен обавезе накнаде штете у случају његове објективне одговорности ако се бави опасном делатношћу или је ималац опасне ствари у смислу члана 173. и 174. Закона о облигационим односима, осим ако докаже да је штета настала искључивом кривицом радника.“

Посебно и једно од најважнијих питања у овој сфери јесте питање осигурања од повреде на раду. Наиме, Законом о безбедности и здрављу на раду предвиђено је (члан 53.) да је послодавац дужан да запослене осигура од повреда на раду, професионалних обољења и обољења у вези са радом, ради обезбеђивања накнаде штете. Финансијска средства за ово осигурање падала би на терет послодавца, а одређивала би се у зависности од нивоа ризика од повређивања, професионалног обољења или обољења у вези са радом на радном месту и радној околини.

Међутим, Закон о безбедности и здрављу на раду у ставу 3. члана 53. предвиђа да се услови и поступци осигурања од повреда на раду, професионалних обољења и обољења у вези са радом запослених, уређују законом. Наведени закон, међутим, није донет и то је један од главних проблема у овој области. Од доношења Закона о безбедности

4 С. Стаменковић, В. Поповић: Правни аспект процене ризика, Свет рада број 5/2009