Radno i socijalno pravo

Радоје Савићевић, (Нејочекивани ефекти реформе пензијског система, Радно и социјално право, стр. 91-102, ХУ (2/2011)

Увођење нове дефиниције инвалидности

Полазећи од од структуре корисника пензија у којој су инвалидски пензионери чинили преко 30% укупном броја пензионера и чињенице да се често у инвалидску пензију одлазило без испуњавања елементарних услова који би указивали на стварни инвалидитет и уз значајно присуство корупције, законодавац је утврдио нову, рестриктивну дефиницију инвалидности.

Инвалидност постоји кад код осигураника настане потпунигубитак радне способности, због промена у здравственом стању проузрокованих повредом на раду, професионалном болешћу, повредом ван рада или болешћу, које се не могу отклонити лечењем или медицинском рехабилитацијом.

Први пут од Закона о осигурању радника из 1922. године којим је уведен систем пензијског осигурања да закон познаје само један облик инвалидности – потпуни губитак радне способности (општа неспособност за рад), што значи да се неспособност за рад цени у односу на обављање не само свог или другог одговарајућег посла већ за обављање свих послова, од оних за које се не тражи стручна спрема па до најсложенијих.

Истовремено су укинута права по основу преостале радне способности (инвалиди рада 1 категорије), док су право на накнаду за рад са скраћеним радним временом, односно опасност од настанка инвалидности укинута изменама закона из 1997. године.

Уз овакву рестриктивну дефиницију инвалидности и укидање права по основу преостале радне способности, можемо констатовати да је потпуно дезавуисано инвалидско осигурање у систему ПИО и да је држава заправо признала да је немоћна у борби против корупције инвалидских комисија и да је оваква измена у систему била једини начин да смањи удео инвалидских пензионера не водећи рачуна да ће се отићи у другу крајност.

Структура пензија у осигурању запослених | СТАРОСНЕ | ИНВАЛИДСКЕ

ПОРОДИЧНЕ 242 _