Radno i socijalno pravo

Милица Ковач-Орландић, мастер, Право на стручно усавршавањее и концепт доживотног учења, Радно и социјално право, cmp. 53-72, XV (2/2011)

не сматрају се довољним за сво вријеме трајања запослења, с обзиром на технолошке, економске, структуралне, организационе и друге промјене које се уводе у процес рада за вријеме трајања радног вијека појединца.

Закон о запошљавању и остваривању права из осигурања од незапослености Црне Горе“ даје свој допринос стручном усавршавању из једног посебног угла, и то из угла незапослених лица и њихових права, као и пружања помоћи овим лицима у циљу запошљавања. Према овом Закону, незапослено лице између осталог има право да буде укључено у програме и мјере активне политике запошљавања. Мјере активне политике запошљавања укључују професионалну оријентацију, финансирање зараде приправника, образовање и оспособљавање одраслих, стипендирање, професионалну рехабилитацију теже запошљивих лица и др.

Професионална оријентација омладине требала би бити главни циљ али и изазов савремених држава. Она представља идејни оквир свих образовних процеса и у функцији је запошљавања и остваривања права на рад. Професионална оријентација је комплексна и систематска дјелатност различитих установа и огранизама на пружању помоћи човјеку, како би се дао допринос његовој одлуци у вези са избором будућег занимања, водећи рачуна о особинама, способностима, склоностима, али и о његовим потребама и могућностима, те о условима рада и друштвене средине у којој ће тај појединац радити." То значи да би сваки појединац требао бити добро снадбјевен са свим информацијама о томе које би занимање највише одговарало његовим способностима, колико се те способности могу развијати, које му могућности пружа одређена професија, какве су могућности запошљавања у тој професији, како се економски и друштвени развој одражава на ту професију и сл. Не чуди што се у многим развијеним земљама, професионална оријентација уводи још у основним школама, с намјером да се дјеци већ у том узрасту укаже на значај правилног избора занимања, али и да се путем тестова способности и наклоности на вријеме укаже на њихове склоности и таленте за одређене професије.

Сарадња државе и јавне службе за запошљавање највише долази до изражаја код оспособљавања за рад лица са инвалидитетом. Дакле, ради се о лицима, која независно од своје воље, нису у стању да своје право на образовање и усавршавање искористе до краја, већ им је за

36 _ „Службени лист ЦГ“, бр.14/10. 37 Никола Тинтић, Радно и социјално право, Књига прва: Радни односи (П), Народне новине, 1972, стр.543.

65