Radno i socijalno pravo

Марко Жебељан, Joy. dp Лидија Барјактаровић, Перспективе развоја индустрије добровољних..., Радно и социјално право, стр. 73-92, ХУ (2/2011)

најмање 90% њиховог портфолија мора бити инвестирано на домаћем финансијском тржишту. На тај начин, менаџеру се ограничава приступ међународном финансијском тржишту на коме је ризик сигурно нижи а принос виши.

Када је у питању друга спорна одредба која се односи на инвестирање у државне обвезнице без икаквог лимита, може се поставити питање: „Да ли је добро да се капитал намењен за будуће пензијске исплате инвестира у циљу покривања буџетског дефицита, смањујући притом националну штедњу и инвестицијег “ Више је него очигледно да ова одредба може да представља мамац Влади да повећа дефицит и ослаби буџетску дисциплину с обзиром да су јој овако буквално „на тацни“ доступна све већа средства приватних пензијских фондова, а првенствено зато што „када се једном крене путем задуживања државе код пензијског фонда лако се може десити да она стекне зависност да све више и лакше узима овај новац“. С тога се и може закључити да преусмеравање највећег дела пензијске штедње у државне обвезнице представља „бачен новац. Он би се могао знатно корисније употребити јер такав начин инвестирања у великој мери подсећа на традиционални систем текућег финансирања (рау-а5-уоц-во). Што се тиче одредбе која забрањује инвестирање у финансијске деривате и даље остаје нејасно због чега их законодавац третира као високо ризичне инструменте када да они уствари имају за циљ минимизацију и квалитетније управљање ризиком.

Менаџер пензијског фонда треба да има могућност, жељу и знање да инвестира у што већи број различитих имовинских класа које нису у међусобној корелацији пошто једино таква стратегија свакодневно губи и побеђује одређене имовинске класе, а што у стварности представља диверсификацију портфолија којој сви ми тежимо. Исто тако, можемо закључити да је недопустиво да домаћи пензијски фондови (као дугорочни инвеститори) инвестирају највећи део своје активе у краткорочне финансијске инструменте попут трезорских записа и депозита код пословних банака или да их у најгорем случају држе на трансакционим рачунима (што је случај и са домаћим пензијским фондовима). Поред свега реченог, треба истаћи и то да менаџер пензијског фонда треба да се придржава и начела сигурности јер се овде не ради о некој шпекулативној активности већ о пензијском осигурању које на дужи рок треба да обезбеди адекватан и сигуран приход људима у старости.