Radno i socijalno pravo

Проф. др Александар Петровић, Незапосленост као привремена појава или као судбина2, Радно и социјално право, стр. 1-14, ХУЛ (1/2012)

8) Изразито се појачава селективна природа незапослености. Наиме, незапосленост не погађа са истим интензитетом и подједнаком вероватноћом све социјалне сегменте популације. Напротив, незапосленост погађа несразмерно тешко управо оне сегменте популације, који су иначе у инфериорном општем друштвеном положају, а да при томе не представљају само маргиналну друштвену скупину. Стога је разумљиво да се постојећа незапосланост код нас јавља понајвише као незапосленост жена и незапосленост омладине. У том погледу већ дату друштвену инфериорност жена и омладине незапосленост још више продубљује, јер се данас управо разлика између запослених и незапослених јавља као једно од веома значајних извора социјалних разлика и праве друштвене неједнакости. Ово се огледа и у чињеници да су стопе незапослености за жене и омладину изнад просечних стопа незапослености с којима се обично барата.

9) Незапосленост данас постоји и траје у општим условима, који су далеко неповољнији од општих услова у којима је незапосленост код нас постојала крајем осамдесетих година. Наиме, незапосленост се сада јавља у оптим условима изразитог погоршања животног стандарда и изразитог пада у раније достигнутом нивоу просечног животног стандарда за масовне делове друштва.То погоршање није тренутачне природе, нити се може очекивати да ће већ сутра бити брзо надокнађено. Ни најоптимистичке службене визије даљњег друштвеног развоја не оперишу ни с теоријском могућношћу брзог и радикалног надокнађивања већ вишегодишње ерозије животног стандарда, већ оперишу понајвише севентуалним заустављањем даљњег пада стандарда. С тога је по среди тенденција, која ће барем овој читавој деценији дати печат годинама значајног погоршања општих услова живота и пада животног стандарда. То је, свакако, са становишта незапослености и њених последица више него значајно – у сваком случају ипак далеко значајније него за оне који имају стално запослење, и ако се разлике између дела незапослених и оних који су запослени, али су им се битно погоршали општи услови рада, смањују тако да и неки запослени не могу осигурати више нужне услове живота својим приходима из радног односа.

У овом контексту се треба присетити да је брига око незапослених до сада код нас била претежно систематски пребачена на леђа породице и родбине незапослених. То, разуме се, значи да се објективно отежавају могућности породице и родбине да подносе дуготрајан терет, које им намеће незапосленост њихових чланова. Другачије речено, у