Radno i socijalno pravo

Проф. др Александар Петровић, Незапосленост као привремена појава или као судбина7, Радно и социјално npaeo, cmp. 1-14, XVI (1/2012)

доминација, или се пак то решење нужно мора тражити у супротном правцу и на супротном полу, тј. у преображајима у постојећим облицима живог и текућег рада, којима се остварује оптимално прилагођавање живог и текућег рада објективним околностима у којима се данас првенствено перпетуира доминација мртвог и опредмећеног рада

Ова дилема се може конкретније изразити у терминима који су релевантни за запошљавање овде и сада. У том случају дилема јесте: да ли је у садашњим приликама могуће обезбедити перспективу/ пуне запослености, или барем приближно пуне запослености, идући напред и развијајући даље позитивне историјске тековине зависног рада као историјски условљене и парцијлане негације директног радног потчињавања и обогаћујући позитивна достигнућа тзв. социјалне државе, настојања око индустријске демократије, радничке партиципације и радничког саодлучивања итд., или је нужно враћати се натраг и доводити у питање и нагризати сва историјака и цивилизацијса достигнућа, обнављајући или успостављајући оне облике директног радног подчињавања7

Ову дилему могуће је још више конкретизовати, везујући је за једну стратегију суочавања с незапосленошћу и с тешкоћама око запошљавања која је на делу данас свугде па и код нас. То је стратегија која доводи у питање постојећу веома круту и једнообразну организацију рада те захтева, поред осталог, и далеко већи степен флексибилности. И то флексибилности како у погледу радног односа с повећаним распоном различитих могућности запошљавања тако и у погледу радног времена и укупног радног века, стварајући нове модалитете и у том правцу, па исто тако и у погледу односа између запослења и других облика активности- То је стратегија, која тражи шире просторе од данас уобичајених, нарочито у нашој земљи, за најразличитије облике самоорганизаовања, и самоделатности, укључујући, пре свега, облике самозапошљавања изван оквира крутих бирократских организација, које су до сада имале пресудну улогу у запошљавању и од активности којих се до сада очекивало брже и успешније запошљавање. Ова стратегија у својим најдалекосежнијим и најоптимистичкијим варијантама рачуна да решење проблема незапослености више не лежи у отварању нових радних места, већ у удбацивању једног једнообразног модела по коме запослени мора имати стално запослење од завршетка школовања па до пензионисања. Стога је то стратегија која очекује да би свако могао на флексибилан начин комбиновати време рада и време не-рада, рад уз зараду и рад без зараде, тражећи задовољавање својих аспирација