Radno i socijalno pravo

Проф. др Предраг Јовановић, Комплексност садржине и релативизација права на рад, Радно и социјално право, стр. 15-34, ХУТ (1/2012)

1. Развој идеје о праву на рад и њено правно уобличавање

Идеја о праву на рад је врло стара. Заправо, ова идеја је саставни део борбе радничке класе за побошљање услова рада и укупног положаја запослених лица.

Половином ХТХ века најватренији заговорници идеје о праву на рад били су социјалисти утописти: Сен–Симон, Шарл Фурие, Луј Бланк и Прудон. Прво правно уобличење ова идеја је доживела за време фебруарске револуције у Француској 1848. године. Декретом привремена револуционарна влада француске републике зајемчује живот радника на основу њиховог рада, тј. преузима обавезу да зајемчи рад сваком грађанину. Привремена влада је чак основала и националне радионице, као практични допринос остваривању права на рад. Њихов основни циљ био је друштвено збрињавање незапослених, а не продуктивно запошљавање. Отуда, оне нису могле бити дугог века у условима где економски критеријуми у области рада и запошљавања доминирају над социјалним. Буржоазија је затворила ове радионице после два месеца њиховог постојања.

Од времена фебруарске револуције у Француској па до краја 1 светског рата идеја права на рад није могла бити озакоњена, иако је било неколико покушаја у том смислу крајем ХЈХ и почетком ХХ века (увођење права на рад одбацила је Швајцарска 1894. и Енглеска 1908. године).

Класици марксизма (Карл Маркс и Фридрих Енгелс) су сматрали да је законско гарантовање права на рад неспојиво са природом продукционих односа у капитализму (друштвена производња и приватно присвајање). Постоји, заправо, непремостиви интересни сукоб између онога што чини садржај права на рад и онога што чини садржај права својине (приватне својинс). Основни економски интерес који штити право својине јесте заштита и очување супстанце те својине, али и њено увећање (оплодња) када се она користи у форми радног односа. Право на рад, као што смо видели, штити интересе радника и захтева њихово задовољење из исте добити која за титулара приватне својине (послодавца) значи оплодњу његових средстава (капитала). Према томе, постоји изразита противучреност између интереса радника (живог рада) и интереса послодаваца (капитала).'

Прва уставна прокламација права на рад извршена је у Немачкој Вајмарским уставом (чл. 163.) из 1919. год. Након тога, до П светског рата,

1 Ф. Енгелс, Развитак социјализма од утопије до науке (Социјализам – историја, теорија, пракса), Београд 1973, стр. 60.