Radno i socijalno pravo

Весна Николић, Дисциплинска одговорност полицијских службеника, Радно и социјално право, стр. 273-287, ХУТ (1/2012)

престанка радног односа. Сходно наведеном, уочено је и у пракси Дисциплинске комисије да се инсистира да првостепени орган, уколико се одлучио за изрицање најтеже дисциплинске мере, узме у обзир све околности прописане чланом 7. Уредбе, као и да образложи разлоге за изрицање баш такве мере.

Врховни суд Србије је био истог становишта, док још увек нема пресуда Управног суда у овој правној ствари, вероватно јер је по том питању у великој мери уједначена пракса у Министарству унутрашњих послова.

"Тужени орган није у образложењу решења дао разлоге у смислу члана 7. Уредбе..., односно зашто је код тако утврђене дисциплинске одговорности тужиоцу у конкретном случају изрекао најтежу предвиђену дисциплнску меру престанка радног односа, а докази о чињеницама и околностима због којих је тако поступио не налазе се ни у списима предмета. Стога суд не може да оцени ни основаност навода тужбе којима се указује да приликом одмеравања дисциплинске казне нису узете у обзир олакшавајуће околности на страни тужиоца да до сада није кажњаван, да је више пута награђиван, да је радник полиције 25 година и да за четири месеца испуњава услове за одлазак у пензију. Из ових разлога суд налази да образложење оспореног решења не садржи елементе за оцену да је изречена дисциплинска казна тужиоцу у конкретном случају сразмерна тежини учињене повреде службене дужности и степену дисциплинске одговорности тужиоца у смислу наведене одредбе члана 7. Уредбе о дисциплинској одговорности у Министарству унутрашњих послова и у циљу постизања појединачне и опште сврхе кажњавања полицијских службеника...

Повреде правила поступка

Највећи број дисциплинских решења Министарства унутрашњих послова поништено је из процесних разлога, повреда правила током вођења постука, због формалних недостатака решења или недостатака који се јаве у поступку вођења управног спора (недостављање комплетних списа предмета).

"Како је у првостепеном поступку и то на усменој расправи, тужилац имао браниоца, те како решење првостепеног органа није било уручено његовом браниоцу, већ њему лично, не може се, по налажењу суда, сматрати достава решења првостепеног органа уредном.!9

9 Пресуда У. 4175/08 од 29. јануара 2009. године 10 _ Пресуда 11 У. 6206/10 (2008) од 18. новембра 2010. године

285