Ratnik

12 РАТНИК

је, да Рашка није могла мислити на народно јединство, јер не беше у стању ни да очува своју самосталност. У том времену стање Хрватске остало је неизмењено, те је и она остала немоћна за тај велики посао. Тог се посла могла прихватити само Босна, што је њен краљ Твртко био и покушао па донекле и извео, ставив под своју власт део Рашк«е, Босну, Хрватску, Далмацију и далматинска острва. Тадањи феудални систем и овом приликом спречио је потпуно обједињење. Кнез Лазар је остао одвојен од Твртка у југо-источном делу Рашке, пошто се са Твртком био споразумео за борбу против властелина Николе Алтамановића. Дакле, и на домаку турске најезде, властела српска води међусобну борбу, која је, појамно, слабила општу снагу и услове за остварење народног јединства. Истина, историци с правом признају кнезу Лазару државничке особине, што није био суревњив на Твртково снажење и његово проглашење за краља Босне и Рашке. По тадањем схватању заиста је то био велики гест од кнеза Лазара, мада и он није био досегао ону висину, коју би диктовало идеално схватање тежње за народним јединством, по коме је Лазар требао и себе потчинити Твртку или овог себи, те да се дође до веће целине.

Поред тога, овај Твртков покушај донео је резултате и сувише кратког рока; Турци су брзо дошли и сломили и Рашку и Босну. |

Сада, са губљењем слободе“ дошло је тешко ропство Срба под Турском, која је уздрмала целу средњу Европу. Хрвати, и ако донекле слободни, и сувише су везани Мађарском, а сем тога С њом заједно немоћни пред освајачком Турском. Под таквим околностима, тада је остварење народног јединства захтевало, да се на првом месту и пре свега изведе народно ослобођење. Тиме је остварење народног јединства постало и компликованије и теже,

Ропство Срба под Турцима трајало је неких пет векова. Везан ланцима ропства Србин није имао слободу ни на дому своме, а камо ли да је могао ићи у походе своме брату. Хрвати су 1102. године своју судбу везали за судбу Угарске. Хрватска је пред надирањем Турске постала њеним непријатељем. Слична је судба била и Словеначке: Турци су и њу нападали пуних три столећа, почев од ХУ. века. На тај начин, и ако посредно, Словенци, Хрвати и Срби почињу имати нечег заједничког, заједничког непријатеља. Тај фактор зближавања, природно је, био је слабљен тиме што сви Хрвати нису тешко осећали своју везаност уз Мађарску и тиме што се судби Хрватске није могло завидети од стране Срба. Њена врста слоболе није могла постати идеалом Србинове слободе. Отуда је