Ratnik
2 РАТНИК
И сав рад човеков, његов ум, мисао, све социјалне системе које он ствара — све је упућено на борбу, која одбацује слабе и истиче снажне и способне.
У природи све и свако хоће, јер све чини напоре, све жели да живи. И стога је живот — борба за опстанак, у којој свако биће оспорава другоме право на живот и срећу.
А да би човек могао представљати собом изузетак од тога општег правила, неопходно је да се његова духовна природа препороди, да ишчезне себичност и да он појми, да лично „ја“ није ништа у сравњењу са јединством бића и благом целог човечанства.
Човечанство је више пута, у разним периодима свога живота, чинило велике напоре да створи трајан, ако неми вечити, мир на земљи; али ти напори никада не дадоше оне резултате, о којима су људи сањали.
У почетку 1. века, по рођењу Христову, за владе императора Августа, Рим је после тешких, многовековних ратова завршио освајање целога тада познатога света. Они релативно малобројни ратови, који су вођени у |. и [. веку, већ нису имали више завојевачки карактер; циљ им је био — заштита својих граница.
Риму су припадали: у Европи — Енглеска, Француска, Шпанија, Португалија, Белгија, југозападни крајеви Германије Швајцарска, Италија, јужни делови бивше Аустро-Угарске, Румунија, Србија, Црна Гора, Бугарска, Турска, Грчка и део јужног краја Русије; у Азији — велики део турских земаља и део Закавкаске области; у Африци — Египат, Триполис, Алжир и Мароко.
Римска империја заузимала је 55, милиона километара. (Сав познати тада свет обухваћен је био њеним границама, које су се ослањале на непролазне шуме, блата и 'пустиње. Њени најближи суседи беху Варвари. Рим није имао куда више да се шири. Он је био један једини господар света и земље. И да би искористио све добре стране своје јединствене власти и сва она блага која је стекао — потребан му је био мир.
Изгледало је, да човечанство беше постигло своју заветну сврху — мир свију народа. Народи беху обједињени у једну државу. Неопходна је била само правична и добронамерна руководна власт, па да се створи снажно духовно јединство. И тога је било.
Сву своју вољу господар света управио је на то, да пружи свима народима срећу и мир. Напуштена је била политика војних интервенција и дипломатских интрига, којима се стално користио Рим за време својих завојевачких тежња. Подбадање једних народа на борбу против других отишло је сасвим у област предања.