Ratnik

О ПОТРЕБИ ВОЈСАКА УОПШТЕ 5

Ево и једног скорашњег примера:

Бољшевичка Русија, својом огромном просторношћу, комунистичком заразом и испреплетаношћу интереса других моћних држава, сада је донекле као земља која нема спољних непријатеља, бар у активној пози. Кад у човеку не би било урођене склоности за борбом, тамо би сад требало да настане рајско доба, благостање, братство у пуном смислу Христове науке. Напротив, од свега тога тамо нема ничега! Сад се Руси, место што су се раније тукли са Немцима, Французима и Турцима, — међу собом бију, кољу као жути мрави. Данашњи господари Русије устали су против монарха, јер је аутократа; против војске, јер је заштита монархије; против буржоазије, јер је кочница за социјализацију. Међутим ти исти људи, да би се одржали на власти према непријатељима споља и изнутра, постали су аутократе горе но што је био цар; војску су драконским мерама из мртвих дигли и створили за борбу са непријатељима, па ма ко они били; сем тога, нашав се пред људима са истим основним особинама са којима су они и пре много векова били, они су били приморани да ускоро објаве, да и они морају прихватити понеке буржоаске методе.

Дакле, човекова наклоност за борбу лежи у његовом бићу, лежи у његовим крвним зрнцима, у најситнијим ћелицама, па зато, докле човек буде постојао, постојаће борбе, ратови, па следствено и борбена средства — а на првом месту, као најјаче ратно средство — војска. Ко се буде заваравао идејом: „Кад никог не нападам, нико ни мене неће нападати, па онда ми ни војска не треба“, — тај ће дочекати страшна разочарања. Тај ће постати роб свога суседа, па ће га овај потом приморати да се бије за туђ рачун.

Дакле, где постоји држава, ту мора постојати и војска. Српска држава била је изгубила један од најважнијих постулата за своје постојање — била је изгубила територију — али је била сачувала војску и владу; постојање војске и њена жива снага, изражени у акцији против непријатеља, разбијали су сва тврђења наших противника о томе, да је било нестало српске државе. Да је влада отишла на Крф без војске, она би је морала стварати по сваку цену. Владе, које нису успеле да створе своје војске, расплинуле су се и ишчезле потпуно.

Политичари црпе снагу из снаге војске. Владама без војске глас је пригушен; њих нико не слуша. Њихов се глас губи у сопственим седницама. Напротив, кад је војска снажна и када буја од здравља и свежине, онда и сународна влада тромким гласом саопштава суседима своје погледе; другим речима, војска је шемељ државе, а политичари су само персонални државни представници, који за своју акцију црпе