Ratnik

100 РАТНИК

мишљао, па се за тим окрете младом официру, још увек непокретном на другом крају подрума.

— Оливије, рече он, ја сам дивљак.

— Били сте мало опори према том човеку, рече поручник: преко луле у зубима.

На то капетан промени тон.

— Слушај, младићу, имам нешто да ти кажем.

Оливије устрепта. Никад није дотле чуо свог капетана да говори-тим тоном. Седе ближе капетану и спреми се да слуша..

— Овај ми је човек казао хвала кад сам га истерао напоље. Да је мене који старешина тако увредио, ја бих му' скочио за очи или оћутао. Зашто овај поздравља кад га удариш=

— Псеће душе, г. капетане.

— Зар ти не волиш псе, Оливије2 Ја мислим да су ови људи покорни зато што су слуге. Овај сад плаче у неком крају или гаји мржњу према мени. Његов му је инстикт одмах заповедио да лиже моју гадну руку. Псето, али лојална животиња, коју би требало да милујемо. Народ ми се допада, Оливије, а његови господари су гадни.

— Мислитег

— Уверен сам. Пази.

Имао је четрдесет осам година, али је изгледао да има шездесет. Сећао се с тугом своје лепе младости: Сен-Сирска школа, успеси у свету, жене, коцка. Једнога дана јавља се за Вишу Ратну Школу (Есоје де Опегге). Пропада. Тада, обесхрабрен, коцка се огорчено и пије. Напушта своју дивну професију, тргжи своју очевину, лута. Рат га затиче као агента. једне фабрике ликера и капетана у територијалној војсци. Тражи у октобру 1914. године да пређе у какав активни пук, . Храбар, постаје веома користан упркос својим пороцима. Његови претпостављени познају његову интелигенцију и његову праву душу, али не могу да предложе за унапређење пијаницу. Остаје међу врло младим официрима, разбарушени патријарх, гунђало, поштован. Заморен, ћелав, бакарног лица, обешене уснице, цаклених очију, он ћути за столом или придикује потпоручницима. Кад је насамо са једним, у каквом углу траншеје или за осам метара испод земље, он постаје наједанпут говорљив. Узалудан труд. Говори врло важне ствари. Његов сабеседник се диви, не разуме све и одлази да прича друговима, који се чуде: „Старац ми је говорио чудновате ствари“.

Оливије, новодошавши, није га никад слушао кад тако говори. Гледа у њега данас с великом радозналошћу.

__ — ја, старешина узвикнуо је добричина. Замишља се обично леп младић, господар над собом, с уздигнутом главом, . чврсте грађе, сигурне руке, светац. Не, али погледај мене,..