Ratnik

Војсковођ Ж. Мишић 13:

да је наступио велики поремећај у дисциплини, да је апатија трупа према борби очигледна и „да ће се овом великом злу' шешко моћи стати на пуш“. А командант армије, Мишић, и у овим најтежим тренутцима опште клонулости остаје доследан самоме себи, пажљиво и хладнокрвно расматра ове извештаје, па шефу свога ђенералштаба изјављује: „/а сам убеђен, да самопоуздање шрупа Прве армије ипак није сасвим изгубљено. Почесни успеси на фронту Дринске и Дунавске дивизије првог“ позива јасно казују, да морал, љубав према отаџбини, безгранично пожршвовање и познати елан наше војске нису сасвим угушени, већ само привремено помрачени“.

Но сем ове војводске храбрости, Живојин Мишић је свагда и у свима приликама располагао и правом личном храброшћу, дакле апсолушном неустрашивошћу од смрти. Крећући се преко просторија на којима је господарила смрт, он је у толико прилика показивао невероватну неосетљивост према личној опасности, то јест врлину која потиче од веома јаког нервног система, а која ниже команданте и старешинеисто као и подофицире и војнике води херојским подвизима.

Да наведемо само два примера. По пријему команде над Првом армијом 2. новембра 1914 године у Мионици, он се лично и сутрадан 3. новембра са началником штаба своје армије и још 3—4 своја официра задржава у Мионици све: до 123" часова по подне и ако су непријатељске коњичке патроле већ око 11. 30 часова пре подне допрле до Мионице и ту у присуству команданта армије и његових официра водиле пушчану борбу са последњим нашим заштитним деловима. Он на своју личну опасност није нимало мислио, а своју намеру, да лично утиче на поколебани морал својих трупа : да пошшо пошо заведе ред у одступању последњих делова наше армије и многобројних избеглица преко Рибничког мосша код Мионице, успео је потпуно да оствари.

Још је интересантније његово држање бивало у приликама бомбардовања штаба армије од стране непријатељске: авијатике. У тим случајима он се никад није хтео ни склонити ни померити са места на коме се затекао, већ мирно и без икаквог узбуђења настављао је ради ако су се непријатељске бомбе са необичним треском и проламањем ваздуха распрскавале у непосредној близини, рушећи куће као да су од хартије, а убијајући једновремено и борце и коморџије и невину“ децу и старце.

И као год што није знао за лични страх, почивши војвода. Мишић није знао ни за командантски страх, познаш 800 именом страх од одговорности. 7а бојазносш није код њега: постојала из простог разлога, што се кроз цео живот осла—