Ratnik, 01. 06. 1922., S. 97

Санитетско искуство ратова 87

просторијама, као и свуда око њих. На крају, сем овог важног посла, који стоји на граници хигијене и администрације и који се не може замислити без стручне спреме из болничке хигијене, — на лекаре пада још и чисто канцеларијски посао.

Унапред се да закључити, да је за овакав и оволико разноструки и нелекарски посао лекарима ретко кад стизало и време и воља и способност. При, и иначе, редовној преоптерећености послом, претрпаности великом количином рада, лекарима није остајало ништа друго до да из гомиле посла извуку бар један део, те да макар тај део ·сврше и ураде. Разумљиво је, куда је ово морало одводити. Занемаривање ма ког из напред наведених послова лекарских, као и нелекар"ских, морало је аутоматски изазивати одмах неред и запуштеност по болницама, јер је цео поменути болнички посао један систем једна недељива целина. Тако је и било: услед запуштања посла у целини, у нашим болницама је завладало свима познато нечувено умирање. Место лечења болницама се отворио нов посао. Па се чак и за тај нов посао није имало кад, чак се и за питање укопнине није увек стизало. И ту је било муке и натезања.

За време најјачег умирања, за време епидемије пегавог тифуса, ово се зло сасвим обелоданило. Узрок умирања силна запуштеност болница и прекомеран посао управника —- постао је толико јасан, да су одмах, макар и доцкан, пожурили лекарима у помоћ. У то доба управницима болница су упућени на службу, за њихове помоћнике у стручном болничко-хигијенском послу и послу сређивања и управљања нередом, обвезници чиновничког реда. На жалост, ова је мера промашила циљ. Откуда то, јасно је. _

Организација и стручно вођење болница није прост и лаички посао. За то треба читав један комплекс урођених и стечених особина, као: познавање болничке хигијене и медицине, познавање болничких средстава и болничког живота, способност наређивања и контролисања извршивања и извођења посла, воља, љубав и преданост болничком послу и т.Д. Свију тих особина упућени обвезници, ма како они били интелигентни, немају. Ушавши. први пут у болнгцу, ти „помоћници“ управникови мењају ствар у толико, што постају нов терет за управника, без кога не знају и не умеју ништа. Отуда се та „помоћ“ на умирању и није опазила.

Французи су, међутим, то- питање војног санитета. одавно правилно решили. Они су јасно увидели, да се уређење и управљање болнице не може замислити без извесне стручне спреме управникових помоћника. Стога они за организовање и администрирање свију санитетских установа (болница, барака, завојишта и т. д.), како у миру тако и у рату, спре-