Ratnik, 01. 09. 1922., S. 76

ПОДИЗАЊЕ МОСТА НА САВИ бо

мајор Ковачевић био силно противан подизању мосга, наводећи да за њега нема материјала, гли да ће превожењем дати и бољи резултат од“ моста. Надлежни су остали упорни у своме захтеву да се мост подигне, јер нису могли појмити, да ће нешто друго бити боље од моста.

Врховна команда је наредила да се тамо и не подиже мост, већ трупе које ће извршити демонстрацију. имају бити пребачене превожењем. Зато је и узела од тога трена 20 металних понтона и послала их у Скелу, да се тамо превози Дунавска дивизија. Двадесет понтона то је 20 распона и готово толико је и недостајало за подизање моста. Не могу да појмим, како се преко тога разлога прешло и наредило да се мост подиже, а по готову ни команданта мостовог трена, који је предузео да раци мост, кад је био убеђен да га неће израдити. Једино би се могло разумети, да је хтео показати очигледно, да мост не може бити израђен. Али онда шта да се каже за изгубљено време и изолован материјал за 8 сати и после за увек.

Резоновати се може још много, али ја мислим да је и ово доста.

Из свега изложеног ја закључујем, да је узрок катастрофе на Чеврнтији:

1) Што није израђен мостобран;

2) Што је рађен мост.

Да је израђен мостобран, ипак би се некако израдио и мост још у 4 сата и тада би и стигла појачања, те се не би морало повлачити, а у случају и да се морало, био би осигуран пут за повлачење.

Да није рађен мост, било би пренезено више трупа на леву обалу а позади њих било би сигурно средство за брзи повратак, а сигурно да би у маси оних који би прешли на леву обалу било доста њих, који би, као п. пуковник Миљковић, израдили и десну половину мостобрана.

А ко је за ово крив2

Једино недовољно познавање инжињерских радова.

Инжињерски потпуковник,

Душан Ж. Путниковић,