Ratnik, 01. 10. 1922., S. 53

ПРВОГ ДАНА КУМАНОВСКЕ БИТКЕ 47

да су они залутали, па сам их стога вратио и упутио у правцу дивизијског штаба, а сем тога, извео сам закључак, да се на фронту Дунавске дивизије [1 поз. туче са јаким непријатељем озбиљан бој, да су наши сви пешад. пукови и скоро сва артиљерија ангажовани и да имамо велике губитке, нарочито у официрима. Наредивши у руку рањеном поднареднику, да се у дивизијском штабу (манастиру Забелу) обавести, где треба да иде са рањеним друговима, — сјахао сам с коња, сео на земљу и написао један кратак извештај у смислу наведеног закључка, па га по једноме од придатих ми ордонанс-коњаника тачно у 4'30 час. по подне испратио ко-

паун . ЗИДАЊЕ из +.

манданту Дунавске дивизије П позива у село Бугариње. __По отправци овог извештаја продужио сам пут и до манастира Забела, где сам стигао у 5'20 час. по подне, неколико сам се пута задржавао ради разговора са залуталим војницима и рањеницима, на које сам сада чешће наилазио, и које сам са потребним упуством натраг враћао. У самоме, пак, штабу ове дивизије затекао сам врло интересантно стање. Пре свега, тамо не беше ниједног јединог официра, јер је командант дивизије. пуковник. Божановић, полазећи на положај истога дана око 9 час пре подне, повео собом све офи-

паше и; трави“ за ране руке трави о 5 РАНЕ 3 5 с цире из Штабне коморе. Од интелигентних људи, којима сам а обавештење могао обратити, нашао сам у манастиру само два обвезника чиновничког реда (намењена за страну кореспонденцију, професори Београдског Универзитета Ст. Станојевић и Миланковић), али ни они, ни ма ко други од присутних у штабу, нису знали обавестити ме, где се тачно налази командант дивизије» Пред једном собом (ваљда ађутантовом канцеларијом) висио је на зиду телефон, а око њега читава гомила нижег штабног персонала: телефониста, подофицира, војника и коморџија. Један је од ових довикивао пукове редом и распитивао се: шта има новог, па добијене извештаје гласно је саопштавао гомили. Чуо сам из гомиле: „Погибе командант 7. пука потпуковник Глишић и сви команданти батаљона“... „Осми пук преполовљен одступио је са положаја“... „Изгледа, да нас Турци опкољавају“... итд. Пођем хитро овој гомили, али ме заустави један наредник старијих година (свакако из резерве) и обрати ми се питањем, да ли да нареди паковање штаба и товарење коморе ради одступања По узбудљивом говору овог подофицира и по држању гомиле војника поред телефона добио сам утисак, да је у овом штабу без старешина завладала узнемиреност и страх, па стога гласно подвикнух нареднику: „Какво одступање, срам те било! Зар се твоји другови боре напред као лавови, а ти у штабу па помишљаш на одступање!.. Одмах