Ratnik, 01. 10. 1922., S. 55

ПРВОГ ДАНА КУМАНОВСКЕ БИТКЕ 49

пуковник Д. Цветковић и причајући многе детаље из борбе, рече ми и то, да је и он послао команданту Дунавске дивизије [1 позива један извештај о стању на фронту Дунаваца [ позива.

Паде мрак, а топовска, митраљеска и пушчана ватра не престаје. Осам часова беше већ прошло, а команданта дивизије пуковника Божановића још не беше; међутим обзиром на догађаје којим ан ви пена о а да је већ крајње време, да њен командант буде обавештен, шта је командант армије за сутрадан пројектовао и наредио. Реших се да идем команданту на положај, па стога наредих да се оседла мој коњ и спреми један вођ од штабних ордонанасакоњаника, али пре но што се кренух, обратих се телефоном на све пуковске централе из састава ове дивизије, захтевом да ме доведу у везу са командантом дивизије или бар са којим официром из његове пратње. После мучења од двајестину минута успео сам најзад да дођем у везу са ађутантом командантовим, симпатичним и увек добро расположеним мајором Александром Здраковићем, који ми на питање: где да дођем, одговори, да не напуштам манастир, јер ће сеи командант најдаље за сат вратити у штаб. А

Пред поноћ (у 11.40 часова) јак топот коња по калдрми дворишта манастира, објави долазак команданта дивизије и његове мале пратње у којој беху: начелник штаба ђенералштабни потпуковник Стојан Стојановић, ађутант мајор Здравковић, још један млађи (мени непознат официр) и неколико коњаника-ордонанаса. Најпре се видех и поздравих у дворишту манастира са одличним другом мајором Ацом Здравковићем, који беше усхићен и пресрећан, што је командант дивизије усвојио његову молбу и одредио га за команданта батаљона на место једног од изгинулих команданата. Још исте ноћи Здравковић је био у својој новој команди, а већ сутрадан око подне, у нападу на непријатеља, славно је пао на челу свога батаљона. Јавих се команданту, пуковнику Божановићу који, и ако озбиљан и забринут, владаше потпуно

"собом и даваше утисак човека, који је дорастао ситуацији

у којој се налажаше. Лепо ме је примио, поздравио се и сасвим мирно прочитао заповест команданта армије, коју сам му дао, па пошто је само ваљда минут-два промислио, довикнуо је као крв црвеноме шефу дивизијског штаба : „пиши“, и у перо му издиктовао извештај, за команданта | армије, који сам ја имао понети. Овај извештај не беше дуг, верно је одртавао ситуацију на фронту Дунавске дивизије | позива око поноли на крају упорног једнодневног боја, — а завршавао се изјавом командантовом, да он неће моћи извршити заповест команРАТНИК СВ. Х. 1922 4