Ratnik

со

ПРВА АРМИЈА И ЊЕН КОМАНДАНТ

па се стога у ратноме архиву и штаба 1! армије и свих дивизија нигде не може наћи потврда ових навода писца „Истине о Колубарској битци.“

Од 15. новембра, када се 1 армија извукла из непосредног додира са непријатељем, па све до протеривања овог с ону страну Дрине и Саве, непријатељ ни у једној јединој прилици није испољио груписање шако великих сната према крајњем левом крилу ! армије, нити је ма шта озбиљније у шоме правцу покушавао да предузме. У осталом није потребно ни много труда ни великог истраживања, па да се свако ко хоће увери, да је овај навод по све произвољан и врло далеко од стварности. Греба само прелистати релације ! армије из овог периода рата, па ће се брзо видети, да је Врховна команда била или сугерирана или по све погрешно обавештена, ако је уображавала, да су почетком друге половине месеца новембра 1914. године, главне снаге непријатељског 15. и 16. корпуса биле груписане баш према међупростору ! армије и Ужичке војске у циљу пробоја нашега фронта !..

Но претпоставимо за тренутак, да је ово тврђење тачно, да је непријатељ заиста груписао главне снаге из двају својих корпуса баш према интервалу, који Мишић у интересу скраћивања свога фронта није хтео поседати, али који је према наређењу Врховне команде стварно заузео својом левокрилном дивизијом, па поставимо питање: зашто непријатељ није ни покушао продор на томе правцу, зашто је остао пасиван, кад је извесно, да наша Дунавска дивизија [ позива, која је тај правац затворила са цигло пет хиљада пушака, не би била у стању да задржи главне снаге е двају. корпуса Још нешто: из развоја догађаја на фронту 1 армије знамо, да је у току 20., 21. и 22. новембра и та слаба Дунавска дивизија [| позива у једном само снажном налету потисла непријатеља испред себе, а за тим стално напредовала и наступала упоредо са осталим дивизијама из састава ! армије. И сад настаје питање, да ли би то било могућно, да су према овој дивизији на том „опасном“ међупростору, који је поседнут по наређењу Врховне команде, биле концентрисане главне снаге двају непријашељских корпуса2 Нити је могућно, нити је вероватно, и стога је чак и за невојнике до очигледности јасно, да је страховање Врховне команде за овај правац и предвиђање неке кашастрофе у сшвари само њена фикс-идеја и доказ да се у Врховној ко„манди у овом периоду рата није реално гледало на догађаје.

Из овде изложеног, по питању које је писац расправе „Истина о Колубарској битци“ нарочито истакао као један врло важан моменат, јасно се види, да је та „страшна“ грешка војводе Мишића, и катастрофа, коју је тобож Врховна команда