Ratnik

ст –

РЕФОРМА ДИСЦИПЛИНСКОГ КАЖЊАВАЊА

прописа, која не само да теоријски представља један апсурд, јер право на псоштрење благе казне и на поништај неправилне казне логички несумњиво имплицира и право на ублажење строге казне, него таква празнина водии у пракси штетним резултатима одузимајући могућност вишим старешинама да сувишну и неоправдану строгост нижих старешина у кажњавању потчињених корегирају и да тиме употребу дисциплинских казна постављају на правичнију и једнообразнију основу.

Сваки старешина има своје посебно мерило у избору врсте и у одмеравању величине дисциплинских казна у појављеним случајевима које има казном да расправи, и отуда је неизбежна и неједнакост, често пута врло груба, у примењивању казна у разним јединицама, тако да бива да један ·старешина извесну погрешку у свом полручју кажњава затвором као најтежом врстом казне, док други старешина истога положаја у свом подручју такву исту погрешку расправља најблажом врстом казне — укором.

И ако свака казна мора у примени да буде строго индивидуалисана, т. :| изабрана и одмерена према личности, т. ј. према свима субјективним, а нарочито службеним, својствима лица које се кажњава, као и према. објективним околностима учињеног дела, те и слични па и истоветни иступи не морају бити у разним случајевима истом врстом нити подједнаком „мером казне расправљени, ипак се безразложне претераности у том неизбежно неједнаком поступању према разним лицима морају, из обзира правичности и у интересу морала у војсци, избегавати, ублажавати, па, у границама које принцип индивидуализације казне допушта, и изранвњавати.

Потребно је, дакле, и у интересу дисциплине и жељенога дејства казне, као и из обзира правичности и ради нужне сразмере између кривице и казне, да виши претпостављени. који су, и по искуству и спреми, и по положају и годинама старости, и по удаљености од личности коју треба казнити, већма у стању да у одмеравање дисциплинских казна уносе много правилнију оцену и више одмерености и објективности, буду у могућности да умесност и правилност казна, које њихови потчињени изричу, цене у свима правцима, да погрешке ових при томе исправљају и да сувише неједнако поступање њихово у употреби казна у подобним случајевима отклањају и претеране разлике изравњавају. То, пак, више старешине моћи ће потпунце да изводе само тако, ако буду имале права и да сувише строге казне ублажавају, као што имају право да сувише благе пооштравају и неумесне сасвим поништавају.

"2. У чл. 50. садање Уредбе остављено је оцени ми–