Ratnik, 01. 12. 1922., S. 44

38 Радо Тан иоК

Од 17. до 21. новембра српске су трупе нападале нај-

већом жестином непријатеља на Великој Паланци и Жеговцу.,

који је држао поседнуте западне падине и гребен. Један ухваћени бугарски комунике признаје критичну ситуацију бугарских трупа код Гиљана и Качаника, једновремено нападнутих са севера, запада и југа. Успешни напад Срба пренео је њихов фронт са линије Свирци—Кремената—Ново Брдо—Зебнице западне падине Жеговца на леву линију: изворни предео Дестовојске—Хогош Клобукар—Бресаљици југоисточно од к. 1190 (Жеговац). Овај се успех могао више развити и извести до краја да су трупе биле мање уморне; да су имале више брдске артиљерије и да јак притисак од непријатеља са севера, нарочито у правцу Преполац—Приштина, није ометао акцију српску противу Гиљана и Качаника.

По несрећи, 20. новембра непријатељ је на северном фронту дебушовао преко старе српско-турске, међе, преко Преполца и Свираца, и продужио напредовање ка Тенешдолу. Ова опасност јако је компромитовала ангажовану акцију противу Гиљана и Качаника па како за Качанички маневар потребује ради пробоја још и времена и знатних снага, то је стога разлога 21. новембра издата заповест свима трупама, да се идеја напада напушта и. да се оне повуку на леву обалу Ситнице.

И ако успеси код Гиљана и Жеговца нису до краја експлоатисани, они су имали велики значај за уредно повлачење на леву обалу Ситнице, извршено од 21. до 24. по утврђеном плану, не остављајући непријатељу ма какав плен.

Сасвим је природно да је српско одступање с једног на други крај државне територије имало деморалишућег дејства на војнике. Многи су остали у позадини, те је непријатељ. могао да објави у својим билтенима заробљавање ових дезертера, али нигде он није задобио читаву јединицу.

Ефективи српских трупа који су избили на Косовску раван били су знатно редуцирани, артиљеријска муниција била је исцрпљена. Било је немогуће понова отворити Качанички теснац,

Двојно напредовање Бугара к југу и Аустријанаца према северо-западу неминовно је водило опкољавању целокупне српске војске. Притерана уз арбанашке и црногорске планине она је имала само једно средство; ако хоће овога да се спаси по сваку цену, да се повуче преко ових земаља у којима нема ни срестава за живот ни путова. -

Врховна команда знала је да ће ово повлачење бити ве-

лика недаћа у погледу целокупног материјала, јер се није

могло надати да се топови могу превући преко алпинских