Ratnik, 01. 12. 1922., S. 80

74 РАТНИК путањама — хаубице, које нарочито беху опасне за градове, јер су могле тући браниоца у граду одозго, у леђа и с бокова; построје у тврђави — сконишта и магацине — да руше и производе пожаре. Под заклоном те узбуне и узнемиривања остала артиљерија, ма како слаба, приближавала се до под саме зидове (крунисање гласије) и рушиле камен по камен градскога платна.

Артиљерија дакле опет победи, бар делимично; јако смањи отпор тврђава и ускораваше им пад. Био је неминован нов скок, нова етапа у развићу тврђава. Тај скок изврши се у Француској.

Французи увидеше да се у тврђаву мора уводити више артиљерије, која ће из сигурних заклона моћи тући нападачеву артиљерију и не дати јој да се сувише приближава. Од хаубичке ватре посада се мораде осигуравати подизањем бочних и леђних травераза. Магацини, муниција и запаљиви материјал морао се закопавати дубоко у земљу, испод травераза и грудобрана. За топове се морала удешавати на грудобрану нарочита места са топарницима; постављани су често у два ката (кавалири). Топови су имали задатак да не допусте сувише блиско пласирање нападачеве артиљерије, као и да туку пешадију кад се буде приближавала самим зидинама (ескаладирање). Али да се постигне тај циљ, места топова морала су се извући из општег грудобрана. Тако постадоше бастиони, који нарочито карактеришу ову — Вобанову — Фортификацију. Да се нападач не би користио мртвим прбсторима испред тврђаве, предтерен ове је уравњаван и земљиште испред грудобрана постепено издизано, те тако ибстадоше гласије. Као јака препрека нападачевој пешадији Ностављаше се спољни ров, дубок и широк, каткад пун воде. А кад се нападач и у њему буде нагомилао, тучен је бочно топовима из капонира. Из истог рова полазио је и контрамински систем.

Но увлачење већег броја артиљерије у тврђаву, где је „морала запремати доста места, као и прављење толиких травераза и леђобрана, јако је скучавала простор и умањивала посаду. Нове тврђаве морале су се дакле правити већег обима. Зидине старијих тврђава противу хладног наоружања остајале су унутра или су се морале рушити да не сметају, а нови: зидови и грудобрани прављени су око њих. Тако се код једне тврђаве на важном месту могу лепо видети све фазе развића тврђава (Београд, Ниш).

На усавршавању фортификације овога доба највише се прочуо француски ђенерал Вобан (17. век), по коме се ово. доба фортификације и назива.