Ratnik
НОВОСТИ И БЕЛЕШКЕ 123
митраљеза и 8 пољских или брдских топова на дивизију, сем тога — за армију — 96 топова средњег и великог калибра. Сав материјал преко овог броја — од пушака бар задњаци, митраљези и топови — имао је да буде смештен у магацине и. стављен на расположење Савезницима.
Од ових 20 дивизија (допуштених), које су биле груписане у 9 корпуса, 16 се налазило у Азији формирајући 6 корпуса.
У мају 1919., кад су се Италијани искрцали у Адалији и Скали Нуови, а Грци у Смирни, демобилизација турске војске још није била потпуно извршена, бар не у Азији, нарочито у источним вилајетима. У то време турска војска имала је још под заставом 65.000 људи, сем 33.000 жандармерије. Команда турска побринула се да одржи што попуњеније кадровеау специјалним јединицама — код митраљеза, артиљерије, сапера — довољно бројно стање, да би се демобилизација ових јединица могла што лакше извршити. Најзад ако се у Европској Турској разоружање и извело скоро сасвим правилно, то није био случај у Малој Азији, где британска команда, као повереник Антанте, није располагала довољним снагама по великом пространству земље те да успешно могадне водити надзор над устројеним слагалиштима оружја и муниције. Тако су неке јединице могле да сачувају чак и целу своју артиљерију, као нпр. 15. корпус у Ерзеруму.
Повлачење британских и италијанских трупа из цетра Анатолије и то већином према Босфору и Адалији почетком 1920. када је турски националистички покрет почео да бива по њих опасан, оставило је све депое потпуно у рукама Турака, па чак и употребу багдадске железничке пруге.
П. Организовање турске националистичке војске. Окупација Цариграда и Мореуза од стране савезничких трупа, затим искрцавање италијанских у зони Адалије (од 2. априла до 10. маја 1919.), за којим је убрзо следовало и искрцавање грчких трупа у Смирни (15. мија), замењивање британских трупа француским у Киликији — Сирији (у нов.-дец. 1919.) и продужење британске окупације у Месопотамији, предсказали су Турцима распарчање њихове земље, о чему су се коначно уверили кад су сазнали за услове мира у мају 1920.
Да би се ово распарчавање предухитрило, организован је националистички покрет који је одмах с почетка био у ствари војни покрет, којем је ђенерал Мустафа Кемал паша био душа и вођа.
Он је у рату командовао турским операцијама у Дарданелима, затим је био армијски командант и у августу 1919.